Kulturna mreža i predstavljanje Beograda u pravom svetlu samo je jedan od najlepših poslova i komunikacije sa svetom Vanje Maslova u kreativnom biznisu. Vanja trenutno „radi” na svojoj toleranciji, minimalizujući ono što ne može da popravi. Zadovoljan učinjenim, organizovan i precizan jer je građevinac, i čovek koji uživa u svom biznisu sa željom da utiče na razvoj urbane kulture Beograda. Srećan što to može. Ispunjen je jedino radeći i baveći se kreativnošću sa željom da sve to bude iskreno i hrabro, nikako brutalno. Uvođenje umetničkih sadržaja u komercijalne poslove nije nimalo lako, ali za njega autentičnost je najbolja pomoć u borbi protiv stresa, a opet u skladu sa životnim stilom.
KAO DETE ASFALTA (Beograda) SA URBANIM NAČINOM ŽIVOTA, ŠTA JE ONO ŠTO JE U VAMA RUSKO ILI BAR LIČI?
Nisam rođeni Beograđanin i želim to da nagaslim. Kada sam došao ovde da studiram i završim fakultet, još nisam prepoznao da će Beograd biti moja ljubav, moje stanište, moj život. Ali to se dogodilo. Kada sam završio fakultet bilo je prosto logično da počnem svoj biznis i ostanem ovde. Savremene metropole su nezamislive bez specifičnog duha, pa mislim da sam i ja gradu doneo dosta toga lepog i da danas, na neki način, utičem na razvoj urbane kulture ovde. Srećan sam što to mogu, jer me to ispunjava. Izdvojio bih karakter koji sam nasledio od mog dede i njegove porodice Belogardejaca, ako zanemarimo svetle oči i ime, sve ostalo nije rusko.
KAKO IZGLEDA JEDAN VAŠ NAJRADNIJI DAN?
Jednostavno, kao u filmovima o biznisu. Obično se budim oko 8:15 i odlazim u teretanu od 9 do 11, a onda počinju sastanci. Iako mi je cela agenda ispunjena i nedeljama unapred, moguća improvizacija je uvek dobrodošla. Normalni dani su kada imam do 5 sastanaka, a najteži kada imam 7 ili 8. To znači i do 10 sati intenzivnih razgovora koji, možda zbog različitosti predstavnika kompanija sa kojima sarađujemo, gotovo normalno podnosim, te se radni dan obično završava do 22h i tu nema šta da se doda (kaže kroz smeh).
KADA POMISLITE DA STE SREĆAN ČOVEK I ZAŠTO?
Kada sve sumiram mogu reći da jesam srećan. Činjenica da na posao krećem sa osmehom na licu i da me taj osećaj, osmeh, drži i kada se vraćam kući bez nekog sumiranja govori da sam srećan. Naravno da život i posao nose mnogo stresa i da svakodnevnica nije idealna. Trudim se da ono na šta ne mogu da utičem minimalizujem i još više se trudim da ne dozvolim da utiče na mene.
Tekst: Jovana Nikolić
Foto: Marko Veljović
*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanjuAha magazina
– oktobar/novembar 2016 X broj