„Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i nepoznatim silama u sebi, više nego bilo gde važi pravilo: ne predaj se nikad” – govorio je davno veliki Ivo Andrić. Posle operacije ramena i nekoliko godina pauze, u zamahu želje da se vrati u prvih sto tenisera sveta gde je donedavno i bio, mladom srpskom teniseru Filipu Krajinoviću ova Andrićeva misao postaje model za život. Dok se priprema za peti turnir od početka godine, koji samo što nije počeo, čezne za rodnim Somborom i dvorištem kuće pune zelenila u kojoj je odrastao, gde će se uskoro vratiti da proslavi svoje uspehe.
A kada se svetlo nad njegovim peharima i medaljama ugasi, Filip je i sin i brat i drug onima koji su ga i u teškim, ali i lepim životnim trenucima pratili. U razgovoru za Aha magazin otkriva koji su ga događaji oblikovali kao čoveka, zašto bi voleo da pobedi Federera, ali i koliko košta život profesionalnog tenisera.
U ranim tinejdžerskim godinama otišao si preko Atlantika, na akademiju Nika Bolitjerija, u kojoj si se formirao kao teniser. Kako pamtiš taj period?
Sa 14 godina otišao sam na Orange bowl turnir, nezvanično prvenstvo sveta za igrače do 14 godina, gde me je primetio menadžer iz agencije IMG i ponudio mi ugovor koji sam bez razmišljanja prihvatio. Ugovor je između ostalog podrazumevao da se preselim u Ameriku i živim i treniram u najpoznatijoj Bolitjeri akademiji na svetu. I pored toga što mi je početak teško pao jer nisam znao ni jezik, sa druge strane već sam tada bio uveren da je to pravi potez i da moram biti jak! Tih nekoliko godina posvetio sam isključivo školovanju i sportu i uživao u divnim uslovima, koje su mi tamošnji ljudi omogućili. Treninzi su bili veoma naporni, i trajali su gotovo u kontinuitetu od jutra do mraka. Porodici koja mi je sve vreme beskrajno nedostajala, odlazio sam jednom u 6 meseci.
Rođen si u Somboru i tamo si proveo detinjstvo. Koja je prva slika koja ti si javi kada pomisliš na vreme provedeno u ravnici?
Pamtim teniske terene, moje malo društvo i osnovnu školu. Od kad znam za sebe provodio sam sa bratom i ocem dane na terenu, jer je tenis bio i njihova velika ljubav. Čekao bih da oni završe
svoju rekreaciju i molio ih da ostanu sa mnom da igraju. Sa druge strane imao sam divno društvo sa kojim bih u slobodno vreme igrao fudbal i razne dečije igre. Prva lekcija koju surovi profesionalizam u sportu zahteva je odricanje – od porodice, prijatelja… Kako ti doživljavaš ovu tamnu stranu vrhunskog sporta? Sigurno da traži mnogo žrtve i odricanja, ali jednostavno ako želite da uspete u životu, odricanje je neminovno. Međutim, imao sam jasan cilj koji želim da ostvarim, a to je najbolji mogući plasman u sportu koji mi donosi dosta radosti i lepih trenutaka. Radim ono što volim, a mali broj ljudi može time da se pohvali, zato ću ljubomorno čuvati ovaj dar i tražiti sreću u tome! Imam beskrajno dobru porodicu koja me podržava i svakog dana je uz mene, nekoliko prijatelja, a ako se ja pitam, to je dovoljno za sreću!
Za izgradnju sopstvenog indentiteta potrebno je da se poistovetimo sa uzorom – sa osobom na koju želimo da ličimo? Tvoj uzor u tenisu od malih nogu bio je…?
Pit Sampras je bio moj prvi idol na koga sam se ugledao. Voleo sam njegovo ponašanje stil igre i kako je to sve nosio na terenu. Imao sam tu čast i privilegiju da me pozove kod sebe kući da treniramo i provedemo zajedničko vreme. U zrelijim godinama sam upoznao Novaka, koji mi je postao dobar prijatelj, ali i neko ko me savetuje u karijeri.
Ostatak intervjua sa Filipom Krajinovićem možete pročitati u štampanom izdanju Aha magazina za kreativniji život.
Tekst: Nina Radulović Lečić
Foto: Dejan Janković