Njen rad mora da veseli nju samu, da raduje, da donosi nešto posebno, da sačuva kreativnu energiju (dok čeka nešto novo odsanjano)… ne zatvara nijedna vrata, prihvata – radi. Razigrana, talentovana i posve neobična, njen život kao i njena režija moraju da budu ogledalo misli, osećanja i emocije. Život je beskrajna mogućnost i granice između stvarnog života i režije gotovo da ne postoje. Umetničke staze je uvek vode na pravu stranu – ako ih na vreme prepozna. Nekada osluškuje srce, nekada intuiciju, jer režija je njeno ispunjenje i zadovoljstvo a uvek bira da uživa u tome.
Foto: Branislav Ješić
Kako režirate svoj život, pošto je iza Vas puno neobičnih predstava i kako ste došli na ideju da sa Anom Popović osnujete trupu „Tri groša”?
Trudim se da ne režiram svoj život, odnosno da prihvatim činjenicu da je život nešto što se ne može kontrolisati i da mu se prepustim ostajući, ipak, na površini. Ideja da pokrenemo sopstvenu organizaciju postojala je kod nas već godinama. Ana i ja smo koleginice sa klase, zajedno smo studirale. Budući da studiranje Fakulteta dramskih umetnosti ponekad može da bude veoma stresno i naporno moglo bi se reći da smo mnogo toga prošle zajedno. Uz pomoć nekolicine divnih mladih producenata uspele smo da se probijemo kroz male birokratske zavrzlame i da osnujemo „Tri groša”. To je organizacija otvorenog tipa i, iako operativno jezgro činimo Ana, moj muž Mikloš Barna-Lipkovski i ja, uvek sarađujemo sa drugim mladim ljudima i organizacijama. Naša ideja je da stvaranjem na slobodnoj umetničkoj sceni, nju otvorimo ka široj publici – da ne polažući račune nikome osim jedni drugima i publici, stvaramo dela vrhunskog umetničkog kvaliteta, neretko i eksperimentalna u formi i načinu rada, koja će biti razumljiva i zabavna za širu publiku. Verujemo da pozorište ne treba (previše) mistifikovati, već da ono treba da bude dobro, jeftino i mesto susreta za najrazličitije ljude.
Da li imate granicu izdmeđu stvarnog života i života koji režirate, i da li postoji jasan cilj – plan i fokus?
Tačnije, kako danas iz Vaše perspektive mladi reditelj dolazi do posla? Granica mora da postoji – to je granica između stvarnosti i fikcije čije mi se brisanje čini opasnim i nepoželjnim. Čini mi se da je u naše vreme kada sve češće stvarnost
prihvatamo i komuniciramo putem medija koji su zadrli u svaki segment našeg života, kako oni „stari” tako i ovi „novi” (društvene mreže) postalo izuzetno važno trenirati sposobnost da se razlikuje stvarno od fiktivnog ili barem onoga što nije dokazano kao stvarno. Sa druge strane, u mojim predstavama volim da se poigram sa tom granicom između stvarnog i režiranog života. U današnje vreme rialiti poetike ljudima je u pozorištu najuzbudljiviji onaj trenutak kada im se učini da je ono što se događa na sceni spontano, „stvarno”. Tu je možda najzanimljivija predstava „Emigranti” koju igram sa suprugom u kojoj delove našeg privatnog života izvodimo na sceni mešajući ga sa dramskim tekstom. Ono što je publici tu zabavno upravo je to što nikada nisu sto posto sigurni šta je unapred smišljeno, režirano a šta spontano.
Postoje razni načini da se dođe do posla. Moja strategija je da radim sve što mogu uvek dajući sve od sebe u datim okolnostima. Iskreno, ne postoji ništa što mi više ide na živce od obijanja pragova kancelarija nekih važnih ljudi, možda samo ispijanje pića uz lažne proračunate osmehe i rečenice. Meni je u poslu kao i u životu važna iskrenost. Takođe, mislim da čovek ne poseduje beskrajnu količinu energije. Zato ja svoju energiju radije trošim na rad, makar i u gorim uslovima, nego na beskrajno dolaženje do posla. Ne znam da li je taj način dobar, ali je moj.
Kada verujete u ono što radite očekujući uspeh da li ste spremni na poraz?
Poraz je uvek moguća stvar u pozorištu, kao i u životu. Ne postoje sigurne kombinacije. Možete uzeti najbolje glumce, reditelja, tekst, a da opet sve ne ispadne onako kako ste očekivali. Tu postoje i neki činioci na koje čovek ne može da utiče, ne može da ih režira. Sa druge strane nije lako podneti poraz, barem ga ja ne podnosim lako. Ipak, onda se tešim mišlju da naša čaršija (a verovatno i neke druge) ima kratko pamćenje kako za uspehe tako i za poraze i da na kraju krajeva, nekad nažalost a ponekad na sreću, to sa kakvim rezultatima radite ne utiče previše na to koliko ćete biti uspešni.
Foto: Valentino Bianchi