Šta god mislili o agresivnosti raznih kampanja o zdravom načinu života, njihova korist je nesumnjiva. Ne radi se o svakodnevnom zatrpavanju i pritisku, već se radi o savremenom vidu oblikovanja, edukovanja ili motivisanja čoveka. Zanimljivo, kampanje se češće vode „protiv“ nego „za” – protiv pušenja, protiv brze hrane i alkohola. A, zapravo, sve je u funkciji jednog velikog „za“, za zdraviji život.
I kako su lekari na samom čelu ovih kolona, očekuje se, i očekuješ, da se na neki način uključiš u sve to. Krivica lagano počinje… Tako je sa krivicom, njoj se uglavnom nigde ne žuri. Ona dođe po svoje. Što sam više pričao ljudima, o potrebi da vode računa o načinu života i fizičkoj aktivnosti, više mi se kao bumerang vraćala potreba da nešto pozitivno uradim za sopstveno zdravlje. Vremenom više nisam imao kud.
A, stvarno mi se nije dalo. Da mi je makar specijalizacija drugačija, makar da kao moje kolege hirurzi stojim satima u sali. Ne, psihijatar je tipičan predstavnik homo sedicusa.
Da je smisliti neki pravac u psihoterapiji gde bi se razgovori odvijali u prirodi, šetajući, ovakvi kao ja, sa „krivicom celodnevnog sedenja“, prvi bi pohitali. Ko zna, možda je Aristotel smislio svoje škole u prirodi iz sličnih razloga? Ne znam zašto je ta ideja kroz civilizaciju nestala. Meni izgleda sasvim prihvatljiva, zašto toliko insistirati na učionici. Da je prosveta istrajala na ideji učenja u prirodi, možda bi i za nas u zdravstvu bilo neke nade. Ovako…
Imao sam dva puta.
Onaj, u startu odbijeni, „put brojanja kalorija i izbora namirnica“. Istrajniji, teži i očigledno pod uticajem sopstvenih predrasuda, po mom mišljenju rezervisan za dame. Taj teži put ostavih lagano pripadnicama „slabijeg“ pola, toliko o moći predrasude.
Ostao mi je onaj drugi put. Koji uvek lepše kreće, kupovinom patika za trening i trenerki.
Teretana.
Očevi su nekada dečake učili sportu i vežbanju. Današnje majke neretko vežbaju više od očeva. Lekcija moga oca o vežbanju je bila jednostavna. Postoje tri vežbe, govorio je, sklek, zgib i trbušnjaci. Kratki govor i još kraću demonstraciju završio je uvrtanjem vratila na štoku za vrata. „To ti je za zgibove, za ostalo ti ništa ne treba“. I zaista, za tako kratku lekciju rezultat i nije bio loš. Do trećine ostvaren. Vratilo u mom hodniku je ostalo do današnjih dana nevino, trbušnjaci davno u Desetoj gimnaziji izumrli, ali ti sklekovi nekako preživeše. Periodično i od godišnjeg doba zavisno, ali radio sam ih. Tu povremenost sam verbalizovao kao trajnost i to me je od opisane krivice dugo štitilo.
Ali Super Ego je vikao: Nije dovoljno!! Nema kompromisa.
Krenulo je razgledanje okolnih teretana i izbor one čije ću članske karte postati srećni vlasnik. Setih se kultne predstave, Radovan III, i njegovog ponosa na člansku kartu biblioteke. Veličanstveni Zoran Radmilović, legenda srpskog glumišta, boem, otporan na sve kampanje o zdravom životu.
Moj prijatelj, košarkaški trener, izabran je za Aristotela u mojoj budućoj teretani. Ona, bespotrebna psihijatrijska samouverenost izgubila se sa prvim korakom u onu prostoriju punu rogatih metalnih sprava i zajapurenih ljudi. Došlo mi je da se u trenutku bacim na pod i krenem sa mojim sklekovima, čisto da se i veteran početnik malo pokaže, ali… Prijatelj i bivši košarkaš mi je pomogao, demonstrirao, savetovao, nabrajao – oko celog sata i otišao. Nije bilo nazad, od sutra ja! Veteran početnik na delu.
Da biste ispunili plan i ostvarili cilj, on mora da bude veliki, jasan i dovoljno inspirativan. Ako se međutim bavimo samo tim velikim ciljem i o njemu mislimo, put može izgledati neprihvatljivo spor i dug. Kad sam se pozdravljao sa jednim mojim uspešno oporavljenim mladim pacijentom, studentom druge godine fakulteta, pitao sam ga šta planira po izlasku iz bolnice. Odgovorio mi je: „Prvo ću da završim fakultet“. „Ne, prvo ćeš da se odmoriš. Pozoveš kolege na kafu, družiš se i prikupiš literaturu za najlakši ispit. Tvoj cilj po izlasku nije da završiš fakultet, već da položiš prvi i najlakši ispit. Da povratiš samopouzdanje,“ odgovorio sam. Samo su mali, merljivi i ostvarivi ciljevi put ka jednom velikom. Narcisoidnost velikih i brzih promena skoro uvek kažnjava.
Ja imam neki čudan odnos sa brojevima, volim ih. Tri treninga nedeljno. Oko stotinu za godinu. Odlučio sam. Uz skrivenu nadu da će toliko biti dovoljno da odlasci u teretanu postanu deo rutine i dobre navike. Da se utaba put sa kog nema nazad.
Moj utisak o tom, za mene novom, svetu je na neki način ambivalentan. Ambivalencija ili podeljenost je istovremeno postojanje sasvim suprotnih emocija i stavova u odnosu na neki objekat, osobu, ideju ili situaciju. Ne smatram da je problem ako nekad osetite ambivalenciju. Ona nije obavezno zabranjena i u suprotnosti sa funkcionalnim odnosom.
Trudim se da istrajem i gledam ljude u „svetu teretane“, planiranih, tri puta nedeljno.
Fascinira posvećenost, trud i detaljnost. Nikada više neću gledati ljude savršenih tela istim očima. Sad znam koliki je to trud i odricanje, verujem da je iz toga proizašlo i uživanje. Ima i neka lepota komune u tome, različito obučeni, sa različitim mislima i problemima u različitim godinama ulaze različiti ljudi, ali ubrzo, po presvlačenju, postaju isti, ili slični. Uniformnost koja smiruje.
Sa druge strane, pitam se gde je nestalo ono staro dobro igranje fudbala, košarke ili čega god sa loptom. Da li je ovaj novi vid održavanja vitalnosti zdravlja ujedno i jedan vid otuđenja, koji nam ukazuje, ipak, na osiromašenje odnosa. Jesmo li mi unutra usamljeni jer smo izgubli „ekipu iz kraja“ koja nam svake srede popodne pomaže da brinemo o zdravlju, ali i još o mnogo čemu. Jesmo li čašicu dobrog razgovora uz trčanje za golom više zamenili za pogled na sebe u ogledalu? A i ta jednakost, nije li možda i dobro da neko ima talenat i iskoči u grupi? Najbolji sa loptom se uči da bude mali lider, mi manje talentovani učimo da ga sledimo. Ko zna?
Negde, oko trećine ispunjenog cilja, ne kajem se. Istina, na mom ogledalu se nešto posebno i ne vidi, ali se osećam bolje. Krivica je dobila svoju igračku. Ja sam sad kao miran i mnogo zdraviji.
Probajte. Novo iskustvo, nije tako loše.
Tekst: Aleksandar Misojčić