TAMO GDE RASTU NAJBOLJI STALAKTITI
Na granici sa Srbijom stoji autobus. Ulazi policajac.
„Šta je ovo, sve same žene?!“, uzvikuje.
Ispravka – tu sam bio i ja…
Nekoliko dana ranije, Jovana se slatko nasmejala.
„Pokrajinska jama? Sigurno misliš na Postojnsku jamu. Evo, odmah ću ti poslati pozivnicu.“
Bio sam ubeđen da sam dobro čuo urednicu. U svakom slučaju, tim rečima je za pisca ovih redova mentalno započelo putovanje u Sloveniju. Minut kasnije, i već sam čitao program u organizaciji čuvenog Višija, koji je u dotičnoj Jami pravio regionalnu prezentaciju svog novog kozmetičkog preparata. Tri minuta kasnije, i već mi je telefon bio pun slika endemične čovečje ribice, koje su se, kao uostalom i same Postojnske jame, starije generacije rado sećale sa svojih jugoslovenskih ekskurzija.
Put uvek brže prođe kada u busu imate internet i Mandarina Cake Shop lanč pakete, detalj koji sam lično smatrao veoma efektnim. Ipak, pogled mi je sa telefona brzo odlutao ka meditativnim ravnicama kraj kojih smo prolazili. Kad smo ušli u krečnjačku Sloveniju, pojavila su se i brda slutnje. U sumrak promičemo kraj sela i tornjeva crkvica, bleštavo belih poput kostiju u vatri zalazećeg sunca.
Stari i novi sjaj. Pošto stižemo uveče, prvi susret sa Parkom Postojnska jama, u stvari je susret sa kultnim hotelom Jama. Ime na krovu zrači toplom, narandžastom bojom. Leđima oslonjeno na mračni, šumoviti breg, osvetljeno zdanje se terasasto spušta ka isturenom ulaznom kompleksu, gde nas autobus ostavlja. To je hotel s zlatnom prošlošću. Otvoren 1971. godine, praktično od samog početka je važio za jedan od bisera slovenačkog ugostiteljstva, u kome je, pored brojnih jugoslovenskih i stranih državnika, svojevremeno odsedao i Tito. Jama, međutim, ne živi od stare slave. Hotel je renoviran 2016. godine, u režiji projektantske kuće Protim Ržišnik Perc. Kako sam se i sam uverio, znalački i sa osećajem preklopljeni su tradicija i savremeni dizajn – naspram retro betonskog eksterijera, decentnom unutrašnjošću dominira kombinacija drveta i kamena, materijala u punom saglasju sa okruženjem Parka. Ne očekujte, međutim, brutalizam neobrađenih površina i utisak masivnosti – rustično je ovde uglačano do visokog sjaja.
Strateški položaj. Ne samo da se hotel Jama nalazi kraj ulaza u Postojnsku jamu, nego je i zgodno polazište za izlete prema obližnjem Jadranu, Ljubljani ili Bledu;
Bondova škola. Gledam svoje lisičje, u najboljem slučaju timotidaltonovsko lice u ogledalu, pre nego što ću izaći iz sobe. Viši je večeru za goste iz Srbije priredio u hotelskom à la carte restoranu Čarobni vrt. Hodnik je tih, osvetljen prigušenom svetlošću. Više od diskrecije, ovde postoji misterija. Prošle godine se dosta pisalo o tome kako su, prilikom obnove hotela, otkrivene sobe za prisluškivanje.
Kraj lifta srećem urednicu Sense u plisiranoj haljini širokog oboda, reminiscentnu na Živanšijeve modele pedesetih. Na meni su crne satenske pantalone sa živopisnim kineskim motivima, dogovoreni znak.
„Ah, kolega, vidim da ste i vi stara škola! Zna se kako se oblači za večeru.“
Slegoh ramenima. Uostalom, ništa tako ne doprinosi glamuru kao špijunaža.
Park zvani Jama. Sutradan, razgrćem zavese i uzimam fotoaparat. Dan je hladan, zgrušanih oblaka, ali je pogled sa balkona, svejedno, izuzetan. Ispod hotela krivuda reka Pivka sa drvenim mostićima i praktično pod našim nogama ponire u tlo, dubeći pećinu. Svuda se još vide tragovi snega i štrčeća, nakostrešena golotinja drveća. Na reci je nekoliko u belo okrečenih kućica i jedna drvena zgrada, u stvari očuvano seosko gazdinstvo sa mlinom iz 16. veka. Konačno, udesno, ono najvažnije, ističe se popločani plato sa ulazom u Postojnsku jamu. U daljini, pogled se, preko zvonika crkvice Sv. Katarine, gubi ka planinama – svega smo pola sata vožnje udaljeni od večnog Trsta, sat vremena od Ljubljane. Zgodno, nema šta.
Endemit savršene kože. Prepodnevna zabava u hotelu, fotografisanje i opušteno ćaskanje. Jedan sam od malobrojnih muškaraca na prijemu, iako je Višijev nediskriminišući proizvod za negu kože namenjen i „nenegovanijem“ polu.
„Izvinite, ali moram da Vas pitam, gde ste to kupili?…“
Zagrcnuh se smutijem. U prvom trenutku nisam razumeo na šta su to mislile kolege iz Hrvatske i Slovenije; onda shvatih. Oko remena moje torbice za fotoaparat uvija se jedna čovečja ribica, od pliša. Proteus anguinus, to zmijoliko, goluždravo stvorenje idealnog, bebi roze tena, koje živi samo u mirnim podzemnim vodama dinarskog krša, maskota je Parka Postojnska jama. Usporenih, patricijskih pokreta, u spokoju materinske tame zaštićen od UV zračenja, taj srećni vodozemac može da poživi i sto godina.
Bogatstvo oblika. Ugrejani kafom i čajem, polako krećemo ka najvećoj atrakciji parka. U pitanju je vrlo kratka šetnja, ali smo svi ušuškani u tople jakne i kapute – rečeno nam je da unutra vlada konstantna tempreatura od 8 do 10 stepeni. Veliki trouglasti usek u steni, ulaz je u podzemlje. Na latinskom piše: „Putniče, uđi u ovu neizmernost!“
Zovu je Kraljicom, jednom od najvećih i najlepših pećina sveta. Za oko dvesta godina njene „turističke“ istorije, videlo ju je više od sto pedeset krunisanih glava i predsednika. Sama činjenica da ćemo Postojnsku jamu obilaziti vozićem svedoči o njenoj veličini – za posetioce je otvoreno oko pet kilometara, dok je sam sistem čak četiri puta duži. O njenim inspirišućim kvalitetima svedoči i podatak da je pećina dobila voz još daleke 1872. godine, a električno osvetljenje desetak godina kasnije, u vreme kada su obe pogodnosti bile progresivne i za mnoge evropske metropole. Do danas, Jama ostaje jedina pećina čijim se hodnicima krećete vozom.
Galerije i dvorane visokih svodova mnogi su poredili sa katedralom, mada u njoj ima malo one tipično ljudske lepote oblikovane anksioznostima. Više od preteće šiljatosti, ovde do izražaja dolazi jedna smirujuća umekšanost oblika, kao da je pećina, u stvari, začarana palata u kojoj su sav nameštaj i skulpture prekriveni aranžiranom, okamenjenom draperijom. Svi ti nabori, to večito slivanje oblika, predstavljaju pravo osveženje posle isuviše četvrtastih, veštačkih formi. I istina je, tolika neizmerna raznovrsnost i kitnjastost oblika sasvim opravdava svetski renome pećine. Utisak je više nego upečatljiv.
„Dubinski“ marketing. Idemo još dalje, sada pešice. Iza zamračenog pećinskog uzvišenja, talasanje plavoljubičaste svetlosti stalaktite i stalagmite presvlači somotom. Kada se uspnemo, na drugoj strani zatičemo svetlucavu, u zagasito plavo obojenu dvoranu kojom dominira Višijevo ime na steni. Na tri sjajnobela četvrtasta monolita, osenčena čas plavom, čas ružičastom bojom, izložen je proizvod.
Program koji sledi, ukusan je i tempiran, u stvari precizan. Tačke baletskih umetnika, na visećem obuču i pored stubića sa preparatom, odražavaju virtuoznost kojom se postiže utisak glatkoće. Gostima je, potom, omogućeno da na licu mesta isprobaju Vichy Mineral 89 i posavetuju se sa dermatolozima kompanije.
Strateški položaj. Ne samo da se hotel Jama nalazi kraj ulaza u Postojnsku jamu, nego je i zgodno polazište za izlete prema obližnjem Jadranu, Ljubljani ili Bledu;
Ništa nije slučajno, u špijunskim filmovima i dobrim reklamnim kampanjama. Čitav događaj, od mesta predstavljanja do arhitekture bočice, još jednom je pozicionirao Vichy kao zagovornika i pomagača lepote koja nije ni savremena ni tradicionalna, već – prirodna. Blistavi pećinski ukrasi, sa kapljicama vode čiji su vam zvuk i dodir neprestano u svesti, čine logično okruženje prozvoda kod koga je jedna od glavnih snaga upravo delotvorna, mineralizovana hidratacija kože. Takođe, tajanstvenost pećine, sa njenom iskonskom, obnavljačkom snagom, kao da se direktno slila u VICHY Mineral 89, udahnjujući mu sopstvene kvalitete blagosti i postojanosti.
Misija obavljena. Van pećine nas je sačekala kiša. Dok se u autobusu dele vegetarijanski i bezglutenski paketi, polako tonem u san. Na sedištu pored mene je plišana čovečja ribica sa mikrofilmom. Pošto bez problema prođemo sve granice, otvaram Višijev uzorak, da proslavim – na kraju krajeva, i meni je moja koža draga.
Autor teksta: Mladen Petković