Pusti me da verujem

U ekskluzivnom intervjuu za Aha magazin maestralni glumac i upravnik sarajevskog Kamernog teatra Emir Hadžihafizbegović ispričao je našoj glavnoj i odgovornoj urednici zbog čega na našim prostorima neprofesionalizam i vrhunski profesionalizam imaju podjednak tretman, zašto je emocija danas postala jeres, kako izbeći manipulaciju u eri besmisla i dokle seže sarajevski kreativni krik.

emir1

Šta je ono što smatrate najdragocenijim što su Vam godine i zrelost donele, a koji su to mladalački nemiri koji još uvek žive u Vama?

Meni je 54 godine i kada bih morao da sublimiram šta je to što me je odredilo i kao glumca, roditelja, prijatelja, hodoljupca, ima nekoliko reči: altruizam, putovanja, mera. Mislim da je mera mnogo bitna stvar u životu. Jednom su me studenti glume pitali: „Profesore, objasnite nam šta je to mera u glumi?”. Mera je tačka gde se sudaraju sloboda i odgovo-rnost, to je moja definicija mere. Mesi ima najveću slobodu u Barseloni da radi šta hoće, ali kada Barselona izgubi, svi upiru prst u Mesija, on je odgovoran. Tako glumim, tako se družim, putujem, tako razgovaram sa decom… A nemiri, kao drugo pitanje – ne drži me mesto. Ja se ne osećam uopšte kao čovek od 54 godine, meni kao da je 22. Način na koji ja tutnjim kroz život, ne mislim tu samo na glumu, na predstave koje igram od Amsterdama, Beča, Barselone, Beograda, Sarajeva, Varšave, nego mislim uopšte. Jednom mi je otac rekao: „Pokušaj u životu sačuvati stil.” Imati stil u životu, a pored stila još i stav, pored toga i energiju, meru o kojoj govorim, sve je to na neki način nešto što je mene odredilo i ja sam se vrlo mlad realizovao. Tu vrstu realizacije kroz umetnost samo sam dobro kanalisao i ima još jedna zanimljiva stvar, mislim da je to vrsta socijalizacije koju imam i vrsta potrebe za kontaktom sa ljudima. Ja sam čovek koji ne veruje u teo- riju o prijateljima na jednoj ruci. Ja imam pravih prijatelja koji mogu stati na nekoliko ruku, sjajnih prijatelja, od Mašrika do Magreba, u Americi, Evropi, Šapcu, Tuzli, Varaždinu, Ohridu, Beogradu, Zagrebu. Imam sjajnog prijatelja u Sent Luisu u Americi. Ljudi su mi na rođendan dolazili sa 40 destinacija, a to nije bio nikakav celebrity party. To su ljudi koji su moji prijatelji, koji su me odredili i ja sam želeo da tih 50 godina obeležim zajedno sa njima.

Napisali ste jednu kolumnu kako u našim sredinama neprofesionalizam i profesionalizam imaju isti tretman.

Kad je glumac nezainteresovan za posao, kada konzumira alkohol i dolazi pijan na probe, kada tri dana pred premijeru ne zna tekst uloge, kada se svađa sa kolegama, kada odbija i ne zna mizanscen, on nije pogodan za saradnju. Kad si hiperprofesionalan, kad dolaziš sat i po vremena ranije u svoju garderobu, tražiš da je tu sat vremena pre šminka i kostim, kada naučiš tekst predstave 15 dana pre premijere, na filmski set dolaziš sat i po pre reditelja, kada ne konzumiraš alkohol u toku radnog dana, da li na filmu ili u predstavi, kada tražiš da svi znaju tekst nedelju dana pre premijere, opet nisi pogodan za saradnju. Profesionalizam i neprofesionalizam imaju isti tretman. Jedan od razloga zašto su mene angažovali na prostorima ex Yu jeste taj što mene bije glas brodvejskog profesionalca i ultrahedoniste – ali kad se stvar završi. Ima sedam dana da bančimo, ali kada ne radimo. Ne mogu hedonizam i profesionalizam pod ruku.

emir2

Sarajevo je bilo i ostalo kreativan grad, a vaš Kamerni teatar povezuje umetnike iz celog regiona. Koliko je to važno?

Ja sam 11 godina glumac u Kamernom teatru i imam 600 odigranih predstava. Tu sam ostavio svoje srce. To je jedan vrlo ozbiljan glumački kolektiv. U jednom trenutku je trebalo da neki ljudi bez naročitih emocija prema pozorištu preuzmu taj teatar. Ja nisam imao ambicija da budem direktor pozorišta, ali sam, na nagovor kolega i ljudi unutar pozorišta, ipak prihvatio. Povratne informacije koje u poslednjih šest meseci dobijam od kolega iz kolektiva su sjajne. Šta sam uradio? Hteo sam da to pozorište internacionalizujem. Kao što je Atelje 212 brendirano pozorište u Srbiji i van nje, tako je Kamerni teatar brendiran teatar unutar bosansko-hercegovačkog kulturnog prostora. Postoji 60 godina, osnovao ga je Jurislav Korenić, mnogo ozbiljnih glumaca, svetske turneje, sjajan ansambl, mladi ljudi… Osim naših predstava, pošto je to pozorište u centru grada, 180 stolica, ima „bekgraund” multimedijalnog prostora, počeo sam da dovodim predstave iz Beograda, Zagreba, Budimpešte, doveo sam i Ramba Amadeusa. Naša komparativna prednost je to što govorimo istim jezikom. Osećam se mazohistički kada moram da objasnim tu avanturu u koju sam ušao oko internacionalizacije Kamernog teatra, oko dovođenja raznih gostiju. Na primer, radimo Alana Forda sa Slovencima, bila je Anita Mančić, Miki Manojlović, dovodimo ljude iz Skoplja, dolazi Bregović, Crne Mambe iz Niša, dajemo omaž Šabanu Bajramoviću, tom volšebnom čoveku, čija je pesma „Đelem, đelem” 1971. godine proglašena himnom svih Roma u svetu… Ne mislim da radim ništa što je neprirodno, mislim da bi bilo neprirodno da to ne radim – da nisam internacionalizovao pozorište i da ne mislim i dalje da širim tu priču. Što se tiče Sarajeva, ne bih da glorifikujem svoj grad, ali se ponosim time da nije uspela sumanuta ideja da se unutar jednog grada napravi ksenofobična podela – sarajevski duh je neuništiv. Kao što je neuništiv i beogradski duh. Ostavimo na stranu politiku – kada se u Sarajevu ginulo, postojala je samo jedna nacija, zvala se Sarajlija. Unutar te nacije su bili svi istorisko-religijski krugovi. Sarajevo su branili i Srbi, Muslimani, Hrvati, Jevreji, Sandžaklije koje su se tu zatekle. Kreativni duh, to je prirodno okruženje Sarajeva, prirodan mentalitet Sarajeva. I mislim da ne postoji vrsta negativne energije koja bi mogla taj kreativni krik u Sarajevu da zatamni i učini ga nemim.

Tekst: A.T.
Foto: Arhiva Aha magazin – Marko Veljović

*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina – jul/avgust 2016 IX broj

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>