Piruetom kroz život

Iako je završila baletsku školu „Lujo Davičo” i kao veliki broj devojčica sanjala da se profesionalno bavi baletom, život ju je odveo na drugu stranu. Kao student generacije diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, katedri za pozorišnu i radio produkciju. Počela je kao asistent na predmetu Pozorišna produkcija, da bi nakon odbranjenog doktorata iz oblasti mjuzikla i pozorišne publike, Maja Ristić bila izabrana za vanrednog profesora. I pored toga što je učestvovala na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima iz oblasti teatrologije, menadžmenta u kulturi, arhitekture pozorišnih i objekata domova kulture, objavljenih naučnih radova, nikada se nije odvojila od novinarstva. Od davne 1996. i kulturne rubrike u listu Danas, intervjua sa poznatim ličnostima iz oblasti domaće kulture u listu Politika i NIN do objavljivanja knjige poezije „Alhemijska radionica” i studije „Publika mjuzikla”. Za sebe voli da kaže da je preosetljiva, ali uporna i ambiciozna, preterano radoznala, dok studentima često poručuje da nikada ne odustanu od svojih snova, ma koliko njihovo ostvarenje bilo teško, jer „kada se jedna vrata zatvore, druga se otvore”.

maja-ristic

Kako vidite današnju ulogu profesora na jednom tako prestižnom fakultetu u odnosu na sve ono što se dešava oko nas? Koliki je Vaš uticaj i u kom domenu?
Novac je osnovni pokretač svih ljudskih vrednosti danas. Danas je sve na prodaju, i ljudsko dostojanstvo i moral. Život više ne vredi ništa. Mislim da su ljudi oguglali na jezive naslove u tabloidima o ubistvima, preljubama, pljačkama. Takvi sadržaji izazivaju kod čoveka strah, koji ga blokira. Čini mi se da su ljudi unezvereni, plaše se šta će biti sutra, što je globalna tendencija i što je nametnuto zastrašujućim vestima koje slušamo svaki dan. Kada je čovek uplašen, on ne može kritički i racionalno da razmišlja i onda se povlači i prihvata ideje mase, masovne kulture. U takvom ambijentu, biti profesor univerziteta nije mnogo popularno. Ali čovek ne može da bude nešto što nije. Ja mogu da podnesem da čitam redovno ili vrlo često, radim danonoćno, odreknem se izlazaka i zabave kako bih napisala neki tekst, ili doktorat, ali nikad ne bih mogla da se odreknem svoje samostalnosti, kreativnosti koje mi moja profesija pruža, zadovoljstva koje osetim kada je tekst gotov ili objavljen. Možda neću zaraditi milione i biti na naslovnoj strani Voga, ali interakcija, komunikacija koju mogu da ostvarim sa studentima, ne može da se plati novcem. Nove ideje koje od njih dobijam ili odobravanje, ponekad i negodovanje teraju me da idem napred i verujem, verovatno uzaludno, da u budućnosti neće biti više „sramota” baviti se poštenim i časnim poslom i od toga pristojno živeti. Želim da verujem da više neće biti omalovažavani: lekari, profesori, nastavnici, pravnici, kao i da generalno bavljenje kulturom i umetnošću neće biti toliko marginalizovano. Ali to je samo vera. Od nje uglavnom nema praktičnih rezultata, samo duhovnih.

Šta Vas ohrabruje?
Svaki novi čas, događaj, novi posao, susreti sa ljudima koji dele Vaše vrednosti i najviše rad na sebi, pozitivan, ali objektivan pogled na budućnost i „raskidanje” sa prošlošću i lošim događajima, lošim ljudima. Kada shvatite da život nije uvek fer, ali i da je osećaj sreće i zadovoljstva isključivo Vaša odgovornost, osetite veliko rasterećenje. Nije lako doći do toga, ali vredi pokušati.

Tekst: Olivera Maksimović Nicotera

Foto: Edvard Nalbantjan

*Ceo intervju možete pročitati u novom štampanom izdanju Aha magazina – januar / februar 2017 IX broj

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>