Praznične poslastice – hedonizam na delu

psihijatarPraznici su iza nas. S televizijskih ekrana još uvek nam sugerišu da je protekli mesec najduži u godini i “mesec stezanja kaiša”, aludirajući na to da su nam slavlja donela i velike materijalne izdatke. Ipak, utisak je da TV voditelji ne idu u korak sa stvarnim prazničnim pro- blemima. Kako bi se na novom jeziku reklo, nisu apdejtovani. Na skromne finansije već odavno se ne žalimo, na to smo se, izgleda, navikli. Na čašicama razgovora nekako je prihvatljivije žaliti se na uvećani obim struka nego na tanak novčanik. Priznaćete da tokom slavljeničkih dana u godini zapravo češće razgovarate o popuštanju nego o stezanju kaiša. Kinezi imaju godine zmaja, tigra ili majmuna, a kada bismo imali slične nazive meseca u godini, mi u Srbiji bismo početak godine (januar) svakako nazvali mesecom stomaka. Javno ili skriveno, zagledamo se i upoređujemo. S priborom u ruci ili neposredno nakon obilnih obroka žalimo se uzajamno da smo preterali s hranom. Ponekad pomislim kako se ljudi za praznike najčešće glade i maze po stomacima. Čak i kada nema osnovanog razloga za to, uz karakteristično spuštanje šake na pupak, žale se da su dobili višak kilograma. Valjda u želji da umanje osećaj krivice za objektivno preterani unos kalorija. Uz malo sreće, naići će neko obazriv u društvu pa će nam ulepšati dan tako što će nas s promenljivim uspehom ubeđivati da preterujemo. Ono čuveno “tebi se baš ništa ne vidi” ponekad mnogo znači. Ako smo taj srećnik ili srećnica, ostaje nam samo da krišom potražimo neko drvo i kucnemo triput, da ne čuje zlo. Da i u sledeće odmeravanje, negde pred more, uđemo u istom broju pantalona.

Savremeni čovek je glad odavno pobedio, ali se s kilogramima vodi velika borba. Gojaznost više nije obeležje imućnije klase, već naprotiv, postaje znak nebrige o zdravlju, nedostatka dobre organizacije, preopterećenosti… Hrana nam ne služi više samo za preživljavanje, način ishrane je postao segment stila života, simbol dobrog ukusa, stvar prestiža. Uživanje u hrani nosi jednu vrstu tako lako dostupnog hedonizma. Hranom izražavamo ljubav, jedemo kada namje dosadno, kada želimo da prikrijemo tremu, kada očekujemo da nas opusti. A tek kada smo usamljeni, frižider je uvek tu.

A šta kaže nauka? Imamo li neki poremećaj ishrane? Neku kolektivnu prazničnu bulimiju?

Bulimija, od starogrčkog bous, tj. vo, i limos, što znači glad, relativno je redak, ali kosmopolitski poremećaj. To je, zapravo, poremećaj nagona za ishranom ili, ako ćemo precizno, poremećaj ishrane koji karakteriše uzimanje enormnih količina hrane za kratko vreme, s jakim osećajem gubitka kontrole, uz preokupaciju sopstvenom težinom i telesnom shemom. Iz ovog poremećaja proizlaze novi poremećji raspoloženja i percepcije, senzitivniji odgovori i promena ponašanja. Češće je ima u porodicama u kojima ima gojaznosti. Brojni su predisponirajući faktori, neko reče da je dovoljno da si adolescentkinja ili mlada žena. Svi poremećaji ishrane češće se javljaju kod osoba koje se bave zanimanjima u kojima je fizički izgled veoma značajan, ali i kod osoba koje boluju od depresije.

Ali da ne žurimo, u to ne spadaju ove naše kratke zimske epizode prežderavanja. Ne bih rekao da u gradu imamo epidemiju bulimije. Posebno su pod sumnjom da preteruju pripadnici jačeg pola jer se ovaj poremećaj desetostruko ređe javlja u muškom delu populacije. To što je nas zabrinulo posledica je nečeg drugog, svakako nemamo dijagnozu bulimije. I ako ne možemo reći da imamo bulimiju, to ne znači da smo amnestirani od osećaja krivice zašto smo preterali, osećamo se debelo ili manje vredno.

Ali zanimljivo je kako se čovek, nesvesno, odupire tome. Svedoci smo svojevrsne transformacije nagona za ishranom. Iskustveno znamo da prevelika restrikcija hrane uzrokuje novo prejedanje. Još kao deca saznali smo da što jače i dublje gurnemo loptu pod vodu, ona će više iskočiti kada je pustimo. Slično je i s hranom. Ne može tako jednostavno. Hrana, i sve što uz nju ide, dobija daleko veću ulogu od pukog utoljavanja gladi. Što se više trudimo da manje jedemo, više se bavimo hranom. Ne bežimo od hrane, upoznajmo je bolje. Evolucija nagona. Zadovoljiti potrebu, a uneti manje. Ni naši TV kanali više nisu polarizovani na sport i filmove. Pomolila se nova sila na daljinskom upravljaču – kanali o spremanju hrane. Spremanje, serviranje, mirisanje, aranžiranje… Ljudi se strasno takmiče u kuvanju. Tanjiri su postali veći i šareniji, ali ujedno i prazniji. Zanimanje kuvar postalo je cenjenije. Skoro pa idealno zanimanje za muškarca: nema dežurstava, službenih putovanja i sastanaka kasno u noć. On je na sigurnom, u kuhinji. Muška deca se već odavno ne teraju iz tog dela kuće.

Ako nezadovoljena potreba rađa frustraciju, onda i nepodnošljiva lakoća zadovoljenja jake potrebe nosi neke manjkavosti. Kada smo se suočili s tim, shvatamo da s hranom nije i ne treba da bude tako lako. Mi smo naše potrebe modifikovali, nekako osavremenili, tako mora, bolje je i zdravije. Čovek treba da se bavi svojom ishranom. Ako ne time kako je naći, onda time kako je izabrati, spremiti i ukrasiti.

Samo još da vidimo kako da to uklopimo s tradicionalnim srpskim gostoprimstvom. Uostalom, ako i ne budemo baš karakter, ništa strašno, praznici su. Sve ima svoje vreme, iza nas je vreme dobre hrane. U februaru svi na trčanje…

Tekst: Aleksandar Misojčić

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

PRATITE NAS NA