Put svile – Uzbekistan

Naš obilazak Uzbekistana obuhvatao je gradove pod UNESCO zaštitom. Za te gradove sam mislio da postoje samo u bajkama: Hiva, Samarkand, Buhara, Šahriziab. Tako smo i nas dvojica zavirili u bajke i drevne putopise. Lepotu pedantno obnovljenih džamija, medresa i mauzoleja nisu mogle da pomute ni cene ulaznica dostojne jednog Luvra.
Tri najvažnije osobe u ovoj zemlji su Amir Timur – „Čelični Amir”, u Evropi poznat kao Tamerlan, predsednik Karimov (koji je nedavno preminuo, nakon 26 godina na vlasti) i Gojko Mitić. Slava ovog glumca, koji je u istočnonemačkim „vestern” filmovima glumio Vinetua i druge „plemenite divljake” Karla Maja, nalikuje onoj koju u Kini uživa Bata Živojinović. Srbi su, doduše, na dobrom glasu još od 1402. godine i bitke kod Angore (Ankare) u kojoj je Tamerlan porazio Bajazita. Konjica kneza Stefana Lazarevića, iako je bila na poraženoj strani, svojom hrabrošću zaslužila je večno poštovanje.
Već na kapiji Uzbekistana naslutio sam da u čudnijoj zemlji do tada nisam bio. Pokazalo se da je takva da bi se Solženjicin i Vladimir Vojnovič zagrlili i od muke zaplakali jer takav sistem ni njih dvojica nisu mogli zamisliti. „Iz Uzbekistana se ne može izneti više robe ili novca nego što je uneto” – jedno od prvih pravila na koje smo naišli. Ok, nismo planirali da na putu zarađujemo, a kada smo videli cene, nije nam palo na pamet išta da kupimo, čak i da smo imali šta na umu.

uzbekistan2U dvomilionskom Taškentu perfektno radi metro iz sovjetske ere. Neke stanice čak nalikuju onim umetničkim paviljonima moskovskog metroa. Bez izuzetka, stranci će biti zaustavljeni na dva punkta na svakoj stanici, biće im pregledani pasoši i sadržaj rančeva. Čini se da stranci nisu baš na dobrom glasu, iako sam na poternicama za teroristima, sa obe strane graničnog prelaza, uočio da je velika većina traženih uzbečke nacionalnosti ali ne i državljanstva – ono im se oduzima čim budu optuženi za takva nedela.
Sa razglasa se ponavljaju dve poruke, obe namenjene jačanju budnosti i pažnje. Te poruke se nalaze i na posterima ali i na malim podsetnicima unutar kompozicija. Nas dvojica ipak nismo delili takvu brigu, niti su nas zaokupljale crne misli. Moguće da smo se navikli na mnogo teže situacije u našoj zemlji, a bili smo umireni i brojnim uniformisanim licima u metrou. Zapravo, čini se da je velik deo muške populacije uniformisan. Ostatak verovatno teži tome jer nismo primetili više od dve različite muške frizure. „Uzbečki som je valuta ograničene konvertibilnosti” – stoji jasno istaknuto u bankama. To zapravo znači da evre ili dolare možete promeniti, ali kasnije som ne možete promeniti u nešto opipljivije i u Evropi prepoznatljivo. Iako je strogo zabranjeno, ulično tržište deviza cveta čak i ispred policijskih stanica. Kurs je, naravno, neuporedivo bolji nego zvanični iako izostaje teatralnost bankarskih službenika, veliki pečati i hologramom zaštićeni obrasci. U Uzbekistanu se dobro živi, pa ovakva crna tržišta omogućavaju pretvaranje zarađenog novca u čvrstu valutu.

uzbekistan1Monetarna politika je takođe unikatna. Ako ste se osećali bogatim dok ste gomilali bezvredne novčanice monopola, tako ćete se osećati i ovde. Novčanici se ovde ne nose, a u kasama prodavnica se ne drže pare – za to služe džakovi. Aparati za brojanje novčanica su zato skoro pa obavezni. Za jednu voznu kartu najniže klase, potreban je svežanj najvrednijih novčanica debljine dvadesetak santimetara. U našem zapadnom susedstvu, ključevi stanova ili kuća se čuvaju na tajnom mestu – u tenama, a u Uzbekistanu se džakovi sa parama drže u gepeku kola – u rupi za rezervni točak.
Kao i u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, za kupovinu vozne karte potreban je pasoš. To dakako vredi i za domaće putnike. Davno smo zaboravili da vozovi ne moraju saobraćati svakog dana – na glavnoj transverzali istok-zapad, vozovi saobraćaju tri puta sedmično. Stranci mogu kupiti samo karte u najskupljim vozovima, pa smo za željenu i po ceni dostižnu kartu u „plackart” vagonu tri sata pregovarali. Nastavnica ruskog jezika iz osnovne škole mi je u tim satima retroaktivno postala najomiljenija. Kada smo konačno dobili dozvolu da takvu kartu i kupimo, sledilo je novo nezaboravno iskustvo – čekanje u redu. „Red” ne znači da se u njemu ide po redu – naše veštine sa početka devedesetih su se pokazale potpuno amaterskim.
Železničke blagajne su fizički odvojene od železničkih stanica, u koje možete ući samo sa pasošem, voznom kartom, propisanim dimenzijama bagaža i nakon još jednog detaljnog pretresa. A u plackart vagonima skoro pa vojnička disciplina – madraci i posteljina se šire u tačno određeno vreme, a buđenje i nameštanje kreveta je u 6 sati ujutru.
Preko Kazahstana jezdili smo kroz suvu stepu, a tokom 1000km od Taškenta do Urgenča kroz pravu pustinju – Kizil Kum. Kanalisana Amu Darja, koja teče ovom pustinjom, omogućila je stvaranje oaza oko naselja na ovoj ruti, ali se kroz sisteme za navodnjavanje gubi tolika količina vode da je, od nekada impozantnog Aralskog jezera, ostala samo blatna fleka.
Naš put dostigao je vrhunac posetom dragulja na Putu svile. Hiva, unutar čijih zidina je rođena algebra. Buhara, stara više od 2000 godina, sa najbolje sačuvanim srednjevekovnim centrom. Samarkand sa centralnim Registanom i ostacima remek dela islamske astronomije – Ulug Begovom opservatorijom sa početka 15. veka (koju su ubrzo nakon izgradnje uništili verski fanatici!). Šahriziab – još jedan grad star dva milenijuma, mesto rođenja nacionalnog idola, Amira Timura.

Tekst: Dr Mlađen Jovanović

*Deo putopisa iz Aha magazina – oktobar / novembar, X broj, 2016.

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

PRATITE NAS NA