Neke zvezde zaborave da sijaju uznemirene opsenama da je život takmičenje u kome treba da sačuvamo nešto što možemo da izgubimo svakog časa. Da nema sreće za sve, a to nije tako. Razne sitne pakosti, ljubomore i raznorazne komplikacije samo su derivat straha od nemanja. Esenciju ne možemo da izgubimo. Ta esencija kaže da je božanstveno upravo što ima sreće, ljubavi i uspeha za sve. Ukoliko vidimo svet pun neprijatelja, oni se stvaraju, ukoliko vidimo svet pun saveznika, dolaze nam u susret. Od koga bismo se branili i zašto bismo birali da budemo sumorni? Svakodnevno se susrećemo sa ljutim ljudima, arogantnim, toliko važnim da sebe shavataju veoma ozbiljno. Nišane sa neke umišljene visine i pokušavaju da bocnu, uvrede, napadnu ili prosto smaknu drugima osmeh sa lica jer se plaše da se ne zaraze optimizmom koji se danas poistovećuje sa naivnošću. Zapravo, optimizam je samo spremnost na akciju, a to predstavlja pretnju za ustaljenost mišljenja kod većine da je neuspeh skoro izvestan. Potreban je rad, a to već nervira. Optimizam vređa ljude. Zauzimanje ekstremnih stavova je nepotrebno, pa ipak toliko često, jer najbolje znanje o pojedinostima ne znači da je to najbolje znanje o celini. Nauka još hrabro istrajava u nastojanju da ohrabri svet ka novom i boljem, ka talasu i skoku u nepoznato. Paradoksalno, najviše vere, koja je neophodna za takvu odvažnost, danas se pronalazi u nauci. Ona izlazi u susret čovečanstvu i upravo pruža uvid u taj svet gde je sve moguće – svet kvantnih čestica. Tu uviđamo lekcije o tome koliko svet i sebe shvatamo rigidno, ekstremno i preozbiljno, dok na sub-subatomskom nivou postoji veličina iznad nas gde suprotnosti simultano koegzistiraju. I svet iz tog ugla postaje laganiji, eteričan. Ukoliko se sve dešava sa razlogom to znači da ste u pravu i kad napravite pogrešan izbor. Svet suprotnosti koje simultano koegzistiraju možda je rešenje za sve ljudske malodušnosti. Jer iz te superpozicije sve je moguće!
Budi Poslušna, radi Po svom!
Zaza Gabor je to objasnila čuvenom rečenicom „Budi poslušna, radi po svom!”. Možda postoji analogija između ljudskih bića, naših emocija, koje nam dozvoljavaju da volimo i mrzimo istovremeno istu osobu. Želimo da živimo i umremo istovremeno, budemo ushićeni i preplašeni istovremeno, želimo da otrčimo nekome u zagrljaj i što dalje od njega. Posmatranje je operacija i samo našom slobodnom voljom biramo ishod i samim tim snosimo konačnu odgovornost za svoju sudbinu. Kad se ljutimo jedni na druge to je kao da se životinja ljuti na odraz u ogledalu. Mi vidimo razdvojenost koja zapravo ne postoji. Ljutimo se na sebe. Svet bi zaista bio lakši kada bismo mogli da vidimo da ispunjenje svih naših htenja postoji u nekoj od paralelnih stvarnosti, multiverzuma, ali to je nemoguće jer kvantne čestice svih verzija ne okupiraju samo jedno ili drugo stanje već oba simultano – istovremeno. Tako da sve verzije naše stvarnosti postoje istovremeno, a ono što određuje da se jedna opcija ovaploti kao naša realnost je naša slobodna volja. Dakle, sve je moguće ukoliko verujemo da možemo da biramo. Iako opet dobijamo jedan ishod, jednu stvarnost, ona veoma zavisi od nas. Nezadovoljstvo nastaje kada radi smanjenog rizika kvalitativnom repeticijom, dakle monotonijom dolazimo do apatije koja je štetnija od stresa i onda uperimo prstom u nekoga koji je naizgled kriv zato što nam se stvarnost koju smo sami odabrali ne sviđa. Što više budemo poštovali tu čarobnost neizvesnog postojanja na suptilnom subatomskom nivou svet će nam postajati čudniji odnosno čarobniji, ali možda će upravo to promeniti putanju od obične stvarnosti ka ostvarenju najlepših snova, jer ako je sve moguće zar nije lepše verovati u bolje. Zato svaki „napad” dočekajte sa unutrašnjim osmehom i koristite tu snagu da pomognete „napadaču” da se stabilizuje, odnosno da ga neutrališete. Neki to zovu energetski aikido. Protivnik ne postoji, prepreke ne postoje, postoji samo vaša volja da odaberete svoj scenario.
Tekst: Ivana Kojadinović Žižić
Foto: www.pexels.com
*Tekst iz Aha magazina – jul / avgust, IX broj, 2016