Kompas

family-pier-man-woman-39691

Zvala me prijateljica, znamo se dvadeset godina, da porazgovaramo malo u vezi s nečim što je brine. Ima utisak da je njena ćerka, tinejdžerka sa svojih sedamnaest, malo izgubila kompas – tako mi kaže. Eto ima te fejsbuke i instagrame, kači neke slike, selfije, na njima pući usta, okreće zadnjicu prema objektivu i tome slično. Pa joj stotine njih lajkuju, komentarišu svašta, i pristojno i nepristojno. I… sad moja prijateljica ne zna kako da  se postavi prema tome. Već su razgovarale. Jasno joj je da njena ćerka baš i nije više dete, da ima integritet, da je u osetljivim godinama i da je ona sad majka jedne skoro-pa-odrasle osobe. Ali je zabrinuta. Ne dopada joj se sve to. Ne zna odakle je poteklo i kuda sve može da odvede.

– Pa može svuda, rekoh, kao i mnogo toga u životu.

Gledao sam sa sinom, dvanaestogodišnjakom, film „Bling Ring”. Napravljen prema istinitim događajima. Nekoliko devojaka i jedan momak, svi tinejdžeri, opsednuti svetom takozvanih selebritija čije profile prate na društvenim mrežama, počinju da ulaze u luksuzne kuće svojih idola na Beverli Hilsu kada ovi nisu tu. Pritom kradu vredne stvari, dizajniranu odeću i obuću, nakit, novac i sve ono što im omogućava da se u školi i u klubovima ponašaju kao da su i sami poznati i bogati. To se otrgne kontroli i njihovo bahato ponašanje dovede ih u situaciju da budu uhapšeni. Kako bilo, film se završava veoma intrigantno. Jedna od njih osnovala je neku fondaciju, kopa neke bunare za žednu decu u Africi, napravljeni su neki sajtovi za podršku, novinari jure za njima. U Americi uvek dobro prolaze priče o Boni i Klajdu. Sve u svemu, oni postaju poznati i popularni, ulaze u svet selebritija. I to je to.

– Pa ja sad ništa ne razumem – kaže mi sin.
– Šta ne razumeš? – uzvratim.
– Pa da l’ bi trebalo to raditi ili ne bi trebalo?

Prosto i jasno pitanje jednog dečaka koji odrasta  u svetu u kome je sve ovo gorepomenuto moguće. A odgovor nije tako prost. Bar meni nije bio. Pred njegovim očima sukobljava se mnogo svetova. Škola, ja, moje okruženje, učimo ga da bude dobar čovek, pošten, iskren i kritički nastrojen prema svetu. Na televiziji i na društvenim mrežama dešava se nešto što negira veliki deo toga. U rijalitijima neki ljudi postaju popularni zato što imaju seks pred kamerama. Kriminalci koji ne kriju prošlost postaju idoli mladih ljudi. Sve to neupitno postaje važan deo sveta u kojem živimo. To povećava gledanost, prodaje proizvode, stvara novac. I tu smo gde smo.

pexels-photo

– Vidiš, upravo se o tome i radi, rekoh. Živiš u svetu u kome možeš postati slavan i bogat radeći stvari koje izlaze iz svakog okvira poštenja, pravde, zakona i dostojanstva. I samo je na tebi kojim ćeš putem ići. Imaš mene kao primer, to je moja dužnost, da ti budem primer. Posmatraš moj život svakog dana, ljude koje volim i koji me vole, moje okruženje, način na koji živim i stvari koje su mi važne. To je jedino što mogu da ti ponudim kao kontraargument. Dajem sve od sebe kako bi moj primer bio tvoj kompas i pomogao ti da odrediš svoje granice, da nađeš svoj put i svoje vrednosti. Sve ostalo biće tvoj izbor. Prijateljica i ja, u razgovoru onog dana, dođosmo do istog zaključka: naša deca će odrasti i biće ono što odaberu da budu. Na nama je da odradimo roditeljski posao kako treba i pomognemo im da dobro odaberu.
Sopstvenim primerom, pre svega.

Tekst: Milan Colić

Foto: www.pexels.com

*Aha magazin – decembar / januar 2015, VI broj

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>