Neprijatno savršen, vojnik glume na snimanje naslovne strane Aha magazina, Miloš Biković, dolazi tačno u minut. Nasmejan i vaspitan taman toliko da sve teče kao u dobro uigranom filmu, gde se profesionalizam oseća u svakoj kretnji, svakoj pozi koju zauzima i pre nego što fotograf stigne da nešto izusti. Suzdržan taman toliko da ne ostavlja mnogo vremena za neobavezna ćaskanja. A i kako bi kada je u Beogradu samo 48 sati, pa mu je i sat na ruci podešen na rusko vreme? “Tako je jednostavnije”, objašnjava nam u hodu, “lakše je prevariti vreme, posebno kada i onako živiš u svom sopstvenom filmu.”
Tvoja karijera liči na filmski scenario. Da li si kao klinac iz 90-ih u Beogradu sanjao sve ovo što danas živiš?
Život se ukazao kao mnogo lepši dar nego što sam očekivao. Moja nadanja, kada sam bio na fakultetu, pre nego što sam dobio ulogu u filmu “Montevideo”, su bila da igram srednje uloge (ne baš male), ili sporedne uloge u nekom pozorištu, da se posle zaposlim i da postepeno gradim svoju karijeru. Zaista nisam očekivao da ću tako brzo doći do glavnih uloga i da ću raširiti svoju karijeru i na inostrano tržište.
Da li te opterećuje popularnost?
Manje me opterećuje u Rusiji nego ovde. Razlika je u tome što je sama Moskva od Srbije veća tri puta, i samo kada se krećete po određenim mestima u Moskvi, kuda se kreće određeni krug ljudi, vi možete nekog i da sretnete, ali kada se krećete po ulici, teško da je to slučaj. Zbog toga ne mogu da vas prate, da vas paparaco snima i lakše je da se izgubite u većem gradu. Beograd je, s druge strane, udobniji za život, više po meri čoveka.
Ti stvaraš utisak da si vojnik glume i da u pripremi za lik neguješ vojničku disciplinu i posvećenost.
Manje-više, priprema svakog projekta bi trebalo da bude takva. Mi imamo mogućnost da vidimo kako to uspešno funkcioniše u Holivudu, zato što filmovi imaju takve budžete, glumac dobije nutricionistu, trenere za govor, majstora za scenski pokret. Glumac se priprema za ulogu 4 meseca i dobije dovoljno veliki honorar da može da živi 4 meseca pre toga i 5 godina posle toga i da svoje zdravstveno stanje sanira i vrati u normalu, tako da on može recimo da se ugoji 40 kilograma za odeđenu ulogu, on to može sebi to da priušti. Neko drugi ne može da plati ni Infostan od plate u pozorištu. Tako da postoji jedna određena razlika koja se zasniva na ekonomiji. Stvar je u tome što smo mi učili na Fakultetu dramskih umetnosti, koji jeste jedna od najboljih škola, međunarodno priznatih u svetu, da imamo tu vrstu discipline i astetski pristup… Kod nas se pravila na Akademiji ne razlikuju mnogo od Vojne akademije, samo što mi ne izučavamo ratne tehnike, ali je vrlo sličan pristup. Na Vojnoj akademiji, kao i na našoj Akademiji, student ne može da kaže recimo: ”Zaboravio sam.” ili: “Zakasnio sam.” To se surovo okarakteriše kao: „Nije mu bilo dovoljno bitno.“ Kada se student sa tim pomiri, onda mnogo odgovornije pristupa svojim zadacima i kasnije svom poslu.
Da li osećaš taj potencijal, da to što si stariji si sve mlađi?
U neku ruku, da. To jeste glumačka igra i glumac često to zaboravlja, nema iskru u igri, nema tu vatru i strast, ne može da bude živahan i da zainteresuje. Nama je najinteresantnije da gledamo dete kako se igra kada ne zna da ga posmatraju i glumac mora da doživi tu vrstu nevinosti, on mora da dođe do te vrste nevinosti, veštačkim putem, asketskim, metafizičkim, junačkim putem, mora da dođe do te vrste svesne nesvesnosti, nekontrolisane igre i nedisciplinovane razuzdanosti.
Poznato je da smo mi teritorijalna bića, a ti mnogo putuješ. Kako izgleda to vreme koje provodiš na aerodromu, da li je to vreme za tebe kreativno?
Kada nisam preumoran, čitam i slušam muziku, čitam scenarije, radim na ulozi, pišem – u zavisnosti od raspoloženja. U poslednje vreme sam preumoran, pa uglavnom spavam u avionu.
Da li razmišljaš o dalekoj budućnosti?
Pristupam životu kao jednom poklonu koji je neraspakovan, koji ja raspakivam sve vreme. Ono ka čemu težim je da pravim filmove o Srbiji za internacionalno tržište, da napravim film koji će biti kulturna podrška spoljnoj diplomatiji. To je i nešto što svaka ozbiljna zemlja radi. Mislim da imamo takvu istoriju i vrline predaka koje mogu biti prepoznate u svetu. Kinematografija nam je osuđena na to da bude u finasijskom gubitku, a ja bih voleo da nađem taj model da država može da uloži u film i da joj se novac vrati.