Otisci i marsovci – Love pets

-Šta to pričaš, Sašo?!? Ne mogu da verujem!
-Ozbiljno ti kažem! Neko se danas, dok sam bila na poslu, ušunjao u kuću, ušao u kupatilo, uzeo toalet papir, razvukao ga i iskidao po celom stanu i otišao zaključavši za sobom.
-Ne verujem!
-Ozbiljno. Nego… znaš li šta mi je najčudnije?

-Šta?

-Šta si ti radio za to vreme.
-Ja sam čeko da ti dođeš i čekajući zaspo. Probudio sam se kad si ti došla.
-Da, razumem… A ja sam nešto ipak učinila po tom pitanju…

-Šta?
-Pošto mi je dosadilo da skupljam konfete od toalet papira u kući, ja sam današnje ostatke prosledila u policiju da pronađu otiske.
-Ups!
-Šta si rekao?
-Pitao sam zar to rade…
-Pa, to im je posao.
-Ali… zar s toalet papira?
-Oni to mogu sa svega.
-Ne verujem…
-Veruj, veruj… već su mi javili da su pronašli otiske.
-Čije?!? – ispravio se i naćulio uši.
-Još ne znaju kome pripadaju. Jedino im je šudno što su u pitanju otisci psa.
-PSA?!? 
-Da. Ali ne brini… uloviće oni njega i strpaće ga u kavez.
-Kakav kavez? Što u kavez?
-Pa zato što se ušunjao u tuđ stan, rovario po njemu i što je uništio privatnu imovinu. Po svemu sudeći… više puta.
-O, Bogo moj.
-Ali se ja čudim… kako je pas mogao ući u zaključan stan, rovariti po njemu. Otići i zaključati ga. I  kako ga ti nisi čuo kad inače čuješ svaki šusanj. No, nema veze… Jedva čekam da ga ulove. S merakom ću gledati kako ga guraju u kavez.
Ćutao je neko vreme, a ja sam jasno čula kako mu rade točkići u mozgiću.
-Sašo… nešto sam razmisljao.

-Šta, Rekso?

-Da li pas može da bude marsovac?
-Kakav marsovac?
-Pa marsovac…
-Ne može, Rexo.
-Jesi sigurna?
-Skoro pa sto posto. Odakle ti to?
-Pa… rekoh ti da nešto razmišljam…
-Šta?
-Možda sam ja marsovac, moja Sašo…
-TI?!? Nisi, bre! Ti si Zrenjaninac, mada se, moram priznati, često ponašaš ko marsovac.
-Ma, ne to!
-Nego?
-Možda sam marsovac… znaš onaj što spava i dok spava ide svugde negde i radi svašta nešto, a ne zna.
-Mislis… mesečar.
-E, jes! TO!
-Nisi.

-Kako znaš?

-Zato što se oni kad se probude, posle par sati, sete da su tumarali naokolo.
-Stvarno?
-Aha…
-Onda sam ja to!

-Odakle ti to sad?

-Otud što se, kao kroz san, sećam nekog toalet papira s kojim se igram.
-Poganštino!
-Nisam, Sašo, pršute mi! Samo… nekako mi se u glavi tako čini…
-Zbog otisaka i kaveza? 
-Ne znam… možda…
-Ti, ogromna poganštino u malom telu! Mesečari se ne sećaju ničega.
-Lažeš?
-Ne.
-A otisci?
-Izmislila sam.
-Policija? Kavez?
-Izmislila.
-Ti! Ti! Ti! Ti dvonožni prevarantu!
-Slušaj sad dobro šta će ovaj dvonožni prevarant da ti kaže! Ako još jednom… samo još jednom uzmeš rolnu toalet papira i razvrcaš ga po kući, ja ti obećavam da će ti rep brideti bar tri meseca. I pride istog trenutka idem u prodavnicu da kupim jedan veći transporter u kom ćes boraviti kad ja odem iz kuće, a ne da mi po kući haos praviš.
-Ne, Sašo… ne!
-Razgovor je zavrsen.

-Ali…

– Napusti prostoriju!

1 (1)

 

(Iz nikad napisane knjige: Otisci i marsovci)

 

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

PRATITE NAS NA