Sa promocije knjige Žarka Lauševića

Sinoć je u Akademiji 28 održana promocija nove knjige Žarka Lauševića „Sve prođe, pa i doživotna“ u izdanju „Hipatije“ .

O knjizi su govorili: Manojlo Vukotić koji je izdao Žarkovu prvu knjigu, Đorđe Milosavljević scenarista, Goran Šušljik glumac i producent, novinar i Žarkova prijateljica Radmila Stanković, a glumica Cvijeta Mesić,  dugogodišnja prijateljica i kuma, i glumac Petar Benčina su čitali odlomke iz knjige kao i pisma od slovenačke glumice Vite Mavrič i od književnice i rediteljke Vide Ognjenović.  Moderator je bio Ivan Ivanović koji se već godimana druži sa Žarkom u Njujorku. To njihovo druženje postalo je obojici vrednost – istakla je Stankovićeva, napomenuvši da je Ivan konačno uspeo da stekne glumčevo poverenje i privoli Žarka da gostuje kod njega u emisiji.

Scenarista Đorđe Milosavljević je kao klinac uživao u Žarkovim ulogama, a sada je presrećan jer ima priliku i da sarađuje sa njim. „ Žarka sam upoznao u Račniku, na snimanju serije „Koreni“, u kostimu Aćima Katića, koji mu je, uzgred budi rečeno, stajao kao saliven. Naše je prijateljstvo mlado i jedno od onih proisteklih iz posla i profesije. Iako sam scenarista i dramaturg, ipak mi je teško da knjigu „Sve prođe pa i doživotna“ posmatram iz profesionalnog ugla. Ne samo zato što sam dobio priliku da Žarka upoznam, već zato što je ta proza lična, direktna, strasna i iskrena, koliko proza to uopšte može da bude. Ukoliko pak kao scenarista treba da nešto primetim, moj je utisak da ispovedajući svoje zatvorske dane Žarko samog sebe oblikuje kao pripovedača, sve veštijeg i umešnijeg . Stoga slike tako opisanog zatvorskog života pred nas stupaju sa nekom arhetipskom snagom.  Taj život je toliko upečatljiv i potresan, čak i kad je prepušten sumornoj monotoniji tamnice, da imamo utisak da gledamo neki najbolji Žarkov film, neke najupečatljivije, a još nesnimljenje  scene. „Sve prođe pa i doživotna“ jeste jedinstven portret jednog jedinstvenog umetnika, velikog glumca i sjajnog pripovedača.“

Sve prodje pa i dozivotna korice (1)

Goran Šušljik glumac i producent :

„Poznjem Žarka duže nego on mene. Gledao sam sve njegove radove. Dok još nisam postao glumac, bio mi uzor: mlad, lep, talentovan, sa neodoljivom harizmom. Nisam ga sreo u Beogradu dok sam studirao. Dešava se ta 1993. i tu počinje za mene neobična i važna priča koju Žarko ne zna. To je čudna identifikacija sa tragičnim događajem, sa njim kao jednim romantičnim tragičnim junakom. Ja sam tada mlad glumac, a mom idolu se dešava nešto što mi liči na užasno važan trenutak ne samo za njega, nego i za nas sve. Tu se otkrivaju i otvaraju i moja svest o tome gde živim, čime se bavim, kako ovaj život oko mene može na zastrašujući način da utiče na to šta je život odjednom. Taj život postaje za mene jedna vrsta noćne more i jedne velike opsesije. Ono što mu se desilo je na čudan način bilo prilepljeno za nešto što sam ja počeo da mislim o životu. Prošle su mnoge godine, 1999. sam ga sreo na stepenicama zgrade gde je živeo Voja Brajović, na kratko se pozdravimo. Nisam sigurna da me je prepoznao. Posle nekoliko godina stajemo zajedeno na scenu. Naši kratki susreti su bili vezani za to što sam tražio glumca za Aćima Katića. Sve je počelo da se sublimira i sažima.  Čitao sam knjigu, noću uz malu lampu. Osećam je lično i za mene je ovo najhrabrija, najličnija knjiga koju sam pročitao. Žarko, pri tom, nije patetičan ni sentimentalan i ovo  je dokument o njemu , o onom i ovom vremenu. Uz knjigu otkrivamo ne samo šta je Žarko nego šta smo mi kao ljudi.

Radmila Stanković novinar NINa:

Kad ne bih znala da ćete posle mene slušati majstorsku analizu Žarkove knjige što ju je sačinila književnica Vida Ognjenović, bilo bi mi lakše. Ovako, reći ću vam zbog čega se meni dopadaju ovi zapisi  i zbog čega je  treća knjiga, ova koju večeras predstavljamo, ostavila na mene najjači utisak.

U ovoj knjizi ima svega što podrazumeva dobru literaturu: ima ljubavi, ima drame, ima istine, ima ironije i cinizma, ima duha i duhovita je, ima emociju  i veštinu pisanja kojom pleni, i lakoću kojom se čita.

Događaji koje Žarko opisuje  se odvijaju u dve i po godine  u zatvoru, osim odlaska  u Podgoricu da bi se oprostio sa ocem, a potom i da bi ga sahranio. Glavni junaci su zatvorenici u Zabeli, tu su i rukovodioci zatvora, potom porodica i kolege koje ga posećuju u zatvoru. Usputni su likovi njegov advokat Toma Fila, drugi advokati, sudije, sudija Svetlana Vujanović koja preuzima slučaj Laušević, inače supruga tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore. Usputni su likovi i oni koji su Žarku na razne načine nanosili zlo dok je bio u zatvoru, pa i jedan moj pokojni kolega, kolumnista, koji se u tekstu dekalriše kao Žarkov prijatelj. A u tadašnjem veoma tiražnom dnevniku, napisao je:

„Da moj drug, Žarko Laušević nije one tragične podgoričke noći imao pištolj, davno bi preboleo batine i osvojio Oskara. Ali – šta će pištolj slavnom glumcu posle uspešne premijere…”

Sledi u knjizi debelo objašnjenje šta će glumcu pištolj. I Žarkovov  pismo koje je poslao svom, uslovnom prijatelju. Dnevničke beleške u ovoj knjizi pune su događaja iz spoljnog sveta o kojima je Žarko saznavao i zapisivao ih. Tako je pod datumom 22. februar 1997. upisao:

„Juče je, 21. februara 1997. godine, prvi put posle Drugog svetskog rata u beogradsku Skupštinu ušla nekomunistička vlast. Zoran Đinđić je novi gradonačelnik Beograda. Sreo sam ga samo jednom, kada je neke devedesete, čini mi se, sa suprugom Ružicom došao u Zvezdaru na neku od mojih predstava. Sedeli smo nas troje sami za jednim stolom i pričali o politici. Ne sećam se pojedinosti, sem da sam bio nedorastao temi.“

Mnogi su primeri Žarkovih duhovitih obrta i autoironje. I morate se nasmejati kada pročitate:

„Vode me posle u Dom zdravlja da snimim zub. Lagaće onaj ko jednom bude tvrdio da Laušević na robiji ništa nije snimio. Važno je ipak imati kontinuitet u karijeri.“

Pročitavši ovu knjigu, uverena  sam, poredeći je sa prethodne dve, da je u tim godinama Žarko Laušević stekao snagu i hrabrost kojom bi se izborio sa onim demonima zla i krivice koji su ga progonili u prve dve knjige. I zato sam obradovana kada čitam:

„Danas sam doneo jednu suludu odluku. Život traje. I robija je život. Način na koji neko živi. Stil življenja. Žorž Leklerk de Bifon. I živeću sa tim, kao što ljudi žive bez nogu, očiju, bez najrođenijeg. Stvar prilagođavanja. Naučiti da ŽIVIŠ. Da SVE što ti se dešava – životom krstiš. I da tako traješ. Kao da sam čuo neki „klik” u glavi, kao kod Brika u „Mački na usijanom limenom krovu”. Ovaj klik je značio – ovo je život takođe koji mora da ima svoj smisao. I neću da više prolazi mimo mene, već ćemo srasli dalje broditi, moj invaliditet i ja.“

I još, u intervjuu koji smo Žarko i ja uradili za sledeći brj NIN-a koji izlazi u četvrtak, dok razgovaramo o strahu, on zaključuje:

“Opet, negde na kraju, prestaneš da se bojiš. “Boj se ovna…. a kad ćeš živjet?”

Živeo nam Žarko Lauševiću! Vidimo se na sledećoj promociji!

 

Promociji pored mnogobrojih novinara su prisustvovali i Petar Benčina, Svetozar Cvetković, Jelena Đokić, Tanasije Uzunović, Vuk I Danica Drašković, Boris Tadić, Danica Maksimović, Vesna Čipčić, Tamara Dragičević, Vjera Mujović, Suzana Petričević, Elizabeta Đorđevska…

Knjiga “Sve prođe, pa i doživotna” će biti u prodaji od petka 21. decembra po ceni od 800 dinara u objektima “Moj kiosk” i svim bolje snabdevenim knjižarama.

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

PRATITE NAS NA