Opuštanje je ključ

AHA 7

Neverovatan šarm, koji mu daje prirodnu superiornost i lakoću igre na sceni, po kom podseća na neke od idola svog detinjstva — Gidru, Petra Kralja i Dragana Nikolića, možda je moguće delimično objasniti opuštenošću kojoj je posvećen kao veštini zanata,  mada ima i onih koji kažu da je šarm drugo ime za talenat. Posle beogradske Akademije umetnosti, imao je sreće da prođe i Bjelinu akademiju filmske glume, a danas sa njim radi na novoj sezoni serije Senke nad Balkanom. Ozbiljan u svojoj nežnosti prema pozoristu, Andrija Kuzmanović prebegao je iz Beogradskog dramskog pozorišta, u kome je prešao dug put, od statiste do zvezde ansabla, u mali srpski Brodvej za decu — Pozorištance Puž, uveren da se ozbiljnost teatra ne meri veličinom institucije, nego odnosom prema poslu i ljudima u ansamblu. Rastao je u novobeogradskom bloku u velikoj porodici okružen ženama, sa bakom i dekom, koji je bio vojno lice, pa u njemu ima i stare škole i beogradskog Bruksa. Romantičan, komplikovan za današnje vreme u kome je sve pojednostavljeno, ogoljeno i predvidivo…


 

Trenutno snimaš novu sezonu serije Senke nad Balkanom u saradnji s Draganom Bjelogrlićem, koji je otkrio celu jednu generaciju mladih glumaca, pa i tebe, sa filmom Montevideo. Postoje vrhunski umetnici koji su solo igrači, a ima i onih koji te ponesu i inspirišu na igru. Kakav je Bjela kao partner u glumačkoj igri?

Bjela radi za ceo projekat i on zaista može da ponese celu ekipu, a meni ti solo igrači nikad nisu bili bliski. Mislim da je to soliranje poražavajuće. Dešavalo mi se da upoznam starijeg kolegu, sa kojim sam jedva čekao da radim, a njega ne interesujemo ni ja ni drugi, on ima sebe, svoj mali svet. On mene ne ugrožava, samo mislim da to nije nivo umetnosti kome sam oduvek težio, smatram da gluma nismo ni ja, niti bilo ko od mojih kolega, nego je gluma čarolija koja se dešava između dva glumca, samo ako oni uspostave tu fenomenalnu interakciju i ukoliko se opuste… To vas uče i na Akademiji, a uče vas i reditelji — Opusti se! Mislim da ljudi koji se ne opuste dovoljno, ne mogu ni da se konektuju s drugim ljudima, znači to je oslobađanje uma i duha, svega… Inače sam sa Pecom Ejdusom, koji je zaista bio jedan od naših najvećih pozorišnih glumaca, imao jednu svađu na sceni u pozorištu, jer on čovek neće da nas pusti: „Ćuti ti kad ja pričam, a i ti kad treba da pričaš onda opet ćuti.“ Ja sam mu u jednom trenutku rekao: „Imaš Dobričin prsten, imaš 15 Sterijinih nagrada, ja sam klinac, tek dolazim, hoću ja sve to!“ — spreman da ću da izletim zauvek iz pozorišta, tako sam mu rekao, i stvarno me je čuo i razumeo, onda sam ga vozio kući posle probe. Ja mislim da kad im kažeš to u brk ljudski, veliki umetnici to razumeju.

Šta donosi novi ciklus serije Senke nad Balkanom?

Trenutno radimo devet novih epizoda serije Senke nad Balkanom i  ja preuzimam policiju, a Bjela se povlači i bavi se nekim drugim stvarima… I dalje imamo naš drugarski odnos, ja upadam u neke svoje privatne probleme, on gleda kako da preživi u tadašnjem Beogradu, koji je jako surov, a i u pitanju je bivši policajac, ne znaju ljudi da li da ga vole ili ne… Pročitao sam drugu sezonu i mogu da kažem da će biti fantastična!

Kao zvezda Beogradskog dramskog pozorišta, izašao si iz stalnog angažmana. Zbog čega?

Izašao sam iz stalnog angažmana u pozorištu zato što nisam mogao ni fizički, a ni psihički da izdržim, jer Beogradsko dramsko više ne liči na Beogradsko dramsko. Ja sam dete Beogradskog dramskog, tamo sam počeo od nošenja pepeljare i bez ijedne replike i došao sam do glavnih uloga i nosio repertoar i doživeo da neki ljudi dolaze u to pozorište zbog mene. Krenuo sam od nule i to je jedan dugačak put koji te uči da ceniš sve. Sada, kada igram glavne uloge, često kažem nekim novim klincima: “Budi srećan jer ja nisam imao to, a imao sam tvoje godine, pomerao sam scenografiju, bez ijedne replike u predstavi, kao dekorater.” To naravno nije sramota, ako želiš da budeš dekorater. Ali ako želiš da budeš glumac, mal oje bezveze da radiš posao dekoratera. Beogradsko dramsko je poćelo da liči na loše provincijsko pozorište, kažem loše, jer ima mnogo naših dobrih provincijskih pozorišta. Mnogo ga volim i mnogo volim većinu ljudi u tom ansamblu. Trenutno igram jednu predstavu koju ansambl nije hteo da igra bez mene. Ak ose desi neka promena i dođu neki ljudi sa boljim vizijama, uvek bih se vratio u Beogradsko dramsko ili u Pužić.

Šta je ono što tebe dira?

Diraju me sećanja. Ja sam tako satkan, u nekim stvarima sam moderan, ali sam i tradicionalan u suštini. I imam jako poređana sećanja u glavi, miris me vrati na sećanja, setim se da mi neko nedostaje, to je prvi stadijum, a kasnije stvarno možeš da poludiš, dođeš do najtananijih osećanja. Ja ne mogu nikada veštački da dođem do plača, moram da se setim nečega…Kada smo radili Montevideo, za jednu scenu su hteli da mi stave veštačke suze rekao sam im: “MOŽETE DA MI STAVLJATE SAMO SUZE PETRA KRALJA, JEDINO TE SUZE, AKO IMATE!”

 
Ostatak intervjua možete pročitati u novom štampanom izdanju AHA magazina!

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>