SUZANA PURKOVIĆ: OVO JE NAJSREĆNIJA GODINA ZA BIOSKOPSKE SALE

Prošlu godinu, godinu korone, svi smo doživeli na različite načine. Život je stao. Posao je stao. Sve što je do tada bilo normalno, odjednom postaje zabranjeno. Filmska industrija biva izložena različitim udarima, jer je umetnicima u ovoj sferi praktično onemogućeno da se bave svojim poslom. Nema snimanja, nema napretka. Sve stagnira. A kada sve stagnira, znači nema ni premijera, novih filmova, serija – onoga što nam popravlja dan. 

Ovo je priča koja će vam promeniti pogled na stvaralaštvo ljudi, koji ulepšavaju naše slobodno vreme. Ovo je priča iza kulisa, ali baš.  Filmska i televizijska rediteljka Suzana Purković podelila je sa nama najiskrenije emocije, događaje koji su usledili nakon korone i način na koji su se snalazili u tim vremenima, za koja svi želimo da postanu prošlost. 

Zima 2019. godine, dok se kroz karanfilić i cimet obojenim stanom provlači ukus čajnih kolačića, čitaju se epizode za predstojeće projekte 2020. godine. Svaki izlazak iz kuće deluje kao nasilan akt prema telu koje prirodno vapi za odmorom i uživanjem u zimskom periodu. Ali šta je tu je, zahuktana TV industrija srpske proizvodnje ne pita i ne mari za želje tela i duha. Tu i tamo samo pojedina prehlada može da nas izvuče iz gustog rasporeda zimskih priprema za projekte koje bi trebalo realizovati što pre. Što pre, jer se u našoj filmskoj i TV industriji nekako čini kao da uvek nedostaje vreme za pripreme, kao da nikada nemamo dovoljno pažnje i posvete istoj, nego jurimo u realizaciju kao da se sa nekim takmičimo. Ko je taj nevidljivi konkurent koji nas sve vreme juri i određuje nam tempo na koji smo navikli toliko da kad stanemo na dva dana biva nam neobično koliko slobodnog vremena imamo? 

A onda odjednom se naizgled obična prehlada, poneki virus pretvara u jednu novu pojavu koja naš šareni svet, naš život u zvuku i koloru odjednom vraća u doba crno-belog filma. 

Baš kao na filmu odjednom vreme naše stvarnosti više nije podložno nametnutoj brzini, deluje kao da se usporava, prerasta u slow motion, navikavamo se na tu brzinu, iz ugla današnjeg čoveka na ne brzinu, i jednog dana sve prelazi u stop kadar. Fotografija. Crno – bela. Više nismo u filmu, sada smo zaleđeni. Istini za volju, ne znamo ni gde idemo posle ovoga – Da li se vraćamo nazad ili idemo napred kao nova bića, osvešćeni, drugačiji? Sve je stalo. Kastinzi su odjednom mogući samo online. Ne možemo da vidimo glumce uživo. Ne možemo da osetimo hemiju između partnera u kadru. Ne možemo da imamo pune tribine statista za scenu masovke. Ne možemo da opremamo set sa više od dozvoljenog broja ljudi u enterijeru. Ne možemo da se zagrlimo na početku radnog dana, a ni na kraju kad znamo da je dvanaestočasovni svakodnevni rad iscrpljujuć i kada smo posle svakog presrećni jer smo uradili dobar posao. Ne možemo da sastančimo u kancelarijama sa saradnicima koji imaju preko 65 godina, a njihovo iskustvo i fantastični saveti nam spašavaju projekat. 

A šta možemo? Možemo da se menjamo. Možemo brzinski da se naviknemo na nove uslove i u tim novim okolnostima pronađemo način da funkcionišemo. I uspevamo. Činjenica je da smo se u izazovnom periodu 2020. godine suočili sa rastankom, ne jednim, nego na desetine, od onih sa kojima sarađujemo, od mnogih nas je strah razdvojio makar na određeni period kako bi sačuvali svoje zdravlje i zdravlje svojih ukućana jer smo se suočili sa nečim što nam do tada nije bilo poznato. Kao i u svakoj profesiji koja podrazumeva fizičko prisustvo i timski rad suočeni smo sa izolacijom u svakom mogućem smislu – izolacija od saradnika, seta, bezbroj pitanja da li ćemo ikada više raditi ovaj posao na isti način, kako snimati uže dvoplane i intimne scene, masovke koje zahtevaju gužvu u kadru? Sve je delovalo kao SF. 

Sreća je naša što ovaj posao ima mnogo kreativnih ljudi koji pronalaze način da suštinu priče i ideju filma proizvedu u svim ograničavajućim okolnostima a da se ta suština ne naruši. I ono vreme koje smo ranije tražili za pripreme, za sporiji ritam, sada smo i dobili. Doduše na neočekivan i drugačiji način ali smo prvi put dobili usporenje koje nam je omogućilo da određene odluke ponovo ispitamo, da usporimo sa usvajanjem dijaloga koji nije dovoljno dobar, da usporimo sa procesima izgradnje objekta i da se sve dešava iz faze u fazu. Možda onako kako bi i trebalo da bude? 

Sada smo samo želeli da nestane neizvesnost budućnosti, a na nov ritam smo se pomalo navikli. Negde na leto 2020.godine sve se ponovo pokreće, poput velikog broda kome je sad potrebno određeno vreme da dostigne svoju punu brzinu i da se uputi napred u punoj snazi. Jedni druge gledamo u oči, distancirani a opet bliski, jer ne kažu bezveze – Oči su ogledalo duše; mnoge odluke smo promenili jer smo za to imali vremena i zato što su neki odustali od uloge, mnoge masovke su postale svedene i drama se prenela na druge uloge, a ne na kvantitet, a mnogi novi projekti su nastali baš u periodu kada smo sedeli kod kuće i kada je naša kreativnost vapila da bude izražena na bilo koji način.

I kako god zvučalo ovaj slow motion koji se desio ima mnogo svojih dobrih strana, naravno – ako ste na svoju kameru stavili pozitivan objektiv. Ako ste osvetlili pravi deo kadra i iskoristili blendu dok je još imamo. Sada, godinu dana nakon svega, nismo ni pretpostavljali da će se član našeg ugovora koji se odnosi na to da jedino u slučaju Više sile snimanje može biti prekinuto odnositi na sve naše živote i na naš posao, na takav način. Filmski scenario, zar ne? Pomalo u Finčerovoj režiji, sa primesama Soderberga i Terrija Giljama. U zavisnosti od toga kroz koji žanr posmatrate čitavu situaciju. Sve se ponovo pokrenulo i ove 2021.godine smo se vratili u svoje stare uloge u malo drugačijim kostimima i sa drugačijim maskama, srećniji nego ikada što će naši projekti ipak zaživeti i videti svetlost dana. 

Vratili smo se u bioskope željni gledanja fantastičnih filmova koji će nam prikazati lepšu stranu života, emotivniju, važniju i onu novu koju smo otkrili da postoji u ovih godinu dana neizvesnosti i scenarija za koji niko nije znao kakav će kraj biti. Open ending, što bi rekli. 

2021.godina je najsrećnija godina za bioskopske sale i premijere, a u prilog tome govori i izvanredan uspeh domaćeg filma „Toma“ – Dragana Bjelogrlića.

2020.godina je iznedrila filmove čije naslove želim da podvučem kao slika i prilika onoga što nam je tada bilo najpotrebnije: „Soul“, „Tenet“, „Moj jutarnji smeh“ – Marka Đorđevića, „Jedini izlaz“ – Darka Nikolića. Ovo su samo neki od naslova koji su obeležili najčudnije vreme filmske industrije u svetu i kod nas. 

Top 6 filmova za pogledati: 

„The Matrix“, Wachowski

„Shutter Island“, Martin Scorsese

„Inception“, Christopher Nolan

„8 1/2“, Federico Fellini

„Scenes from a marriage“, Ingmar Bergman

„In the Mood for love“, Wong Kar Wai

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

PRATITE NAS NA