Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, kreativac bez granica, godinama godi nama. Radost mu je prepoznavanje mladih talentovanih ljudi, a i da komšiji krava bude živa i zdrava. Primenjuje jezik istine, kulture i setovanje mozga na proizvodnju novih kreativnih sadržaja. Borac protiv ubijanja ideja. Siguran je da kreativnost u ovim vremenima dodaje vrednost. Retorika mu je najvažniji alat. Koncept kad si mlad sve možeš a ništa ne moraš, a kada si stariji onda sve moraš a ništa ne možeš je put da kroz rad koji ima smisla njegovo zanimanje postane hobi. Priznaje talente vikanja i ćutanja. Teži da bude duševan čovek i u tome uspeva.
Gde crpite inspiraciju i da li ona dolazi neočekivano?
Ne verujem u inspiraciju. A ostala mi je upečatljiva davno pročitana misao Duška Kovačevića, koja kaže da on, kada radi – radi kao da je zaposlen i ima radno vreme. Sedne ispred kompjutera i u stanju je da ponekad svih osam sati dnevno gleda u kursor koji trepće i da ne napiše ništa; i to „da ne napiše ništa” je deo radnog procesa njegove profesije. Inspiracija nije ključno pitanje, važnije je da svoj mozak pripremiš za proizvodnju novih kreativnih sadržaja. Ako nemaš kočnice kojima zaustavljaš samog sebe i zauzdavaš svoju kreativnost, onda postoji realna mogućnost da ćeš proizvoditi nove koncepte. Pecanje je idealna metafora za kreativni proces: možeš da smisliš 15 najstrašnijih gluposti na svetu od kojih te je stid i sebi da ih kažeš, a onda izleti nešto šesnaesto što nije glupost, već koncept koji može da bude izuzetan. Mi ne pamtimo kreativne ljude zbog svih njihovih ideja, već samo zbog onih najboljih.
Šta po Vašem mišljenju ubija nove ideje, da li je to svakodnevni život, neki problemi?
Kreativni proces ubija svaka „kastracija” bilo da dolazi od individualnog porekla, vaspitanja, okruženja ili sopstvene nesigurnosti. Čovek mora sa svim tim nekako da se izbori, da spreči da bude sprečen u kreativnosti. Ali, takođe je važno i to da kreativni proces ubija i preveliko samopouzdanje, uverenje u sopstvenu genijalnost; posle demanta te genijalnosti u čoveku može lako da se javi želja da se više nikada ne oproba „u idejama”. Sve je to mnogo komplikovana i zaguljena tematika. Sve to zapravo zahteva vežbu kao što sve drugo zahteva vežbu: kao što i moral zahteva vežbu, tako i kreativnost zahteva veliku koncentraciju i stalno vežbanje.
Šta je smešna strana ozbiljnog stvaranja i koliko je duhovitost važna u u opštoj komunikaciji sa proizvodima i kod brendiranja?
Duhovitost kao kategoriju nerado opisujem i definišem, skloniji sam tome da mislim da ljudi – u slučaju da imaju vremena, volje, talenta, sposobnosti i energije – sinergijom ovih faktora dobijaju mogućnost da „obuhvate”svet oko sebe duhovno. Na selu se to kaže „duševan čovek”, a moja se takozvana „duševnost” svodi na to da sam već 30 godina profesionalni voajer, pojave i apsurde klasifikujem, obeležavam, pakujem u svoj „album sa leptirima”… Onda ih prerađujem u koncepte i reči, a proizvod je takav da ja delujem kao da sam „duhovit”, u stvari se samo igram sa svim elementima koje sam iskombinovao. To je, inače, osnov za najprecizniju definiciju kreativnosti: ona je nepoznata kombinacija poznatih elemenata. Posmatranje, analiza, kombinovanje, kreacija… Postoje ljudi koji su na taj način fantastični u seciranju karaktera, kao Dušan Kovačević i Mićko Ljubičić, drugi su fantastični u seciranju pojava, kao moj PljiŽni kolega, Draža Petrović ili recimo, momci iz Njuza. A generalno, svako može da posmatra svet iz svog ćoška i ugla kvalitetno ili nekvalitetno. To je stvar ili sklonosti ili karaktera. Danas imamo posla sa veoma komplikovanim multidisciplinarnim svetom oko nas, koji posmatramo iz različitih ćoškova, taj svet ne može da se obuhvati jednom mišlju, jednim tvitom, jednim postom. A postoji neodoljiva i istovremeno neizvodiva potreba da se sve to što je komplikovano redukuje na nešto jednostavno i lako shvatljivo, do čega se najlakše dolazi vicem. Smešno je možda najjednostavniji način da se istinito definiše sve što je prekomplikovano.
Tema kojoj želite da se posvetite (pišete), a nemate vremena i zašto?
Pisanje. Samo to. Kod kuće imam jednu gomilu slajdova na kojima se nalaze naslovi knjiga koje nisam napisao. Ima ih nekoliko stotina. Kada sam depresivan, češće otvaram te slajdove i gledam i uzdišem. Eto, to bih želeo. A na kraju bih želeo da nađem neku dvojicu kolega penzionera iz ovog posla i da nas trojica sednemo na klupu u parku i ceo dan komentarišemo svašta nešto. A u stvari ništa.
Ostatak intervjua možete pročitati u novom štampanom broju AHA magazina.