Dušan Jovović je slikar i multimedijalni umetnik, kolekcionar misli i doživljaja, potvrđenih talenata, onaj koga život i priznanja hoće. Pronicljivo oko, zaronjeno u beskrajnu lepotu. Gospodstven i avanturista. Pametan i inteligentan. Svedok koji aktivno deluje: osmišljava obesmišljeno, otkriva prikriveno, promoviše zaboravljeno — od Teslinog vremeplova do srednjovekovnog srpskog slikarstva, kojim je osvetlio Skupštinu Srbije i poslednje velike multimedijalne izložbe posvećene Prvom svetskom ratu i Milunki Savić. Njegova najveća moć — ne čudi se moćima, već kao najbolji iluzionista u njih sam predano i potpuno veruje.
Šta je najvažnije u stvaranju jednog digitalnog projekta i koji su sve alati potrebni da bi se stvorilo vizuelno snažno i upečatljivo delo?
Umetničko delo vidim kao najširi pojam koji nam daje prostor da se igramo sa vremenom i sa različitim formama života. Umetnosti nema tamo gde nema slobode. Svoj umetnički rad uvek započinjem olovkom, crtežom i istraživanjem. Digitalne alate, softvere i programiranje koristim samo u finalnim fazama, egzekuciji dela. Da biste pomerili granice i napravili uspešno delo, nikako ne smete da budete racionalni u stvaranju i postavci, to rade neki drugi ljudi oko vas. Racionalno ponašanje za umetnika i njegovu umetnost je veoma opasno.
Gde su granice digitalne umetnosti i kakva je njihova budućnost, a gde ste Vi tu?
Umetnost sama po sebi ne trpi granice, nije bitno kog je tipa. Kroz igru i istraživanje sigurno dolazite do rezultata. Zato sam se i bavio različitim granama umetnosti: filmom, pozorištem, dizajnom, slikarstvom, fotografijom… Naravno, igra je nemoguća ako je ne temeljite na obrazovanju i iskustvu. Zato sam i formirao grupu i kreativnu kompaniju ARTBEAT, koja se bavi brisanjem granica u marketingu i kulturi. Ponosan sam na neke od projekata čiji sam autor bio, koji su upravo to i postigli, kao što je, na primer, Teslin vremeplov Telekoma Srbija, koji je i inicirao isti. Za ovaj projekat smo dobili nagrade u Berlinu, na čuvenom Festivalu svetla, isto u Berlinu na Excellence Awards 2016. godine, dobitnici smo prestižnog BalCannes priznanja 2017. godine za najbolji projekat, čija je realizacija obuhvatila nekoliko tržišta u regionu. Divno je kada na mestima u velikim kompanijama, kao što je Telekom Srbija, sede kvalitetni ljudi koji prepoznaju vrednosti novih medija i komunikacija. Zahvaljujem se gospodinu Ćulibrku, Mariji Bošković i njenom timu, koji su sve vreme partnerski radili na ovom neverovatnom projektu.
Šta ste tradicionalno poneli iz kuće?
Moji roditelji su divni ljudi koji su svoj život posvetili podizanju nas trojice, što u onim turbulentnim vremenima 90-ih godina XX veka u Srbiji nimalo nije bilo lako. Insistirali su na našoj individualnosti i usadili su nam prave vrednosti. Najbitniji savet koji su mi dali je bio taj da šta god u životu da radiš, trudi se da to radiš najbolje što možeš, čuvaj obraz i budi čovek.
Od Vas se posle Starog dvora očekuje da napravite korak više. Šta bi bila prva slika koju biste napravili kada biste mapirali nebo?
Sličnu stvar sam uradio u Japanu, ali kao hologram uz pomoć specijalne scenografije koja se prostirala između zgrada i stvarala je iluziju nestajanja i pojavljivanja oblaka u muzičkom ritmu sa digitalnim gličevima. To je bio zanimljiv i uspešan eksperiment. Kada bih u ovom trenutku birao čime bih oslikao nebo iznad Beograda, to bi bila slika Kosovski božuri koju je Nadežda Petrović naslikala 1913. godine. Ovo delo je jedno od 4 njena ulja sa motivima Gračanice, a imao sam prilike da je vidim poslednji put u inostranstvu na nekoj svetskoj postavci kada su Kosovski božuri bili staviljeni pored Polja Morisa Vlamenka, a nasuprot njih je bila i slika Paula Klea. Simbol izložbe su bili Klimt, Šile i Kle iz Beča. Bilo je fantastično.
Ostatak intervjua sa Dušanom Jovovićem možete pročitati u novom štampanom izdanju AHA magazina.