Meg Rosoff je ovogodišnja dobitnica Astrid Lindgren Memorial Award, najveće Evropske nagrade za književnost za decu i mlade koju tradicionalno u Stokholmu dodeljuje Vlada Švedske. U ekskluzivnom intervjuu za Aha magazin Meg otkriva kako stvara i živi u senci velike Astrid Lindgren, savetuje nas da ne žurimo u životu i da nikada nije kasno za umetnost i stvaranje jer odrastanje nije vezano samo za tinejdžersko doba već mi čitav život odrastamo, sve do svoje smrti.
Kako birate teme za svoje romane?
– Teorija u koju verujem je da ne birate vašu temu, već da ona bira vas. Svako ima svoju temu, za nekoga je brak, za nekoga roditelji, život, ljubav – bez razlike da li ste pisac za decu ili odrasle. Moja tema je „odrastanje”, period tranzicije između detinjstva i postajanja odraslim. Ali, ne ograničavam to vreme samo na period između 15. i 20. godine života. Moja teorija je da se ta tranzicija dešava tokom čitavog života. Počinje kada imate 10 ili 11 godina, i nastavlja, postepeno, kako postajete sve stariji i mudriji. Za mene, odrastanje ustvari traje tokom celog života. Meni je svet bio nejasan toliko dugo, a mnoge stvari me i dalje bune. Kao kontrast tome, moji likovi su i previše svesni i mudri. To su često mala deca ili čak životinje. U jednoj knjizi je to dvogodišnjak, u drugoj je pas, to su najmudriji likovi. Jedan deo mene oseća da mudrost dolazi iz određene jednostavnosti. Pitanje koje sam postavila svom agentu, koja su pravila pisanja za mlade, to je tipično pitanje koje bih ja postavila. Uvek sam tražila pravila za to kako biti odrastao, i ona mi nikad nisu delovala ispravna. „Nađi posao, nađi muža, napravi decu, kupi kuću, kupi veću kuću!” Sva ta vika oko skupljanja stvari, kako te to čini odraslim – u to nikada nisam verovala, a i dalje ne verujem. Ne zanimaju me materijalne stvari, novac – sve što bi „trebalo” da me interesuje. Trebalo mi je dosta vremena da prihvatim da je i to okej, da je to druga vrsta normalnog.
Kakav je vaš doživljaj Švedske?
– Ovde u Švedskoj, dešavaju se čudesne stvari. Još uvek nemam potpunu sliku Švedske. Mnogi ljudi u Engleskoj pitaju zašto ne puštamo decu izbeglice da žive u našoj zemlji. U Švedskoj godišnje prime 6.000 njih. To je relativno mala zemlja, po stanovništvu, a kada pitate Šveđane kako to funkcioniše – oni kažu da radi! Izbeglice postanu ravnopravni deo društva, nauče švedski, zaposle se, jednostavno se integrišu. Svako ko želi da uči, ovde je dobrodošao!
Švedska promoviše čitanje, ona čak ima „ambasadore čitanja”. Kako ste zavoleli čitanje i šta možemo da učinimo da deca zavole čitanje?
-Kad bih mogla da odgovorim na ovo pitanje, osvojila bih i Nobelovu nagradu (smeh). Ja čitam zato što čitam, zato što volim da čitam. Moja majka je čitala meni, čitala sam i ja svojoj kćerki. Ne da bih je trenirala, nego zato što sam to volela. I njen otac čita, ali ona ne. Malo, tu i tamo, ali nije neki veliki ljubitelj knjiga – studira matematiku i fiziku. Ne možete da naterate nekoga da čita, pokušala sam. Nekim ljudima to dolazi prirodno. Kada razmislite o nivou kompleksnosti pretvaranja malih crnih crtica u slike i priče – ne mislim da svi to mogu jednako lako. S druge strane, čitanje je ogroman izvor zadovoljstva i beg iz realnosti, a deci su potrebna oba. Treba im emotivno i intelektualno zadovoljstvo, kao što im treba i mesto gde mogu da odu, a da nije stvaran svet. Često je deci teško, bez obzira da li su u Siriji ili samo u pogrešnoj porodici. Imati mesto za beg je izuzetno važno. Kako da pomognemo deci da čitaju? Napravimo da čitanje bude važno. Zašto svi u Švedskoj govore tri jezika, a niko to ne ume u Engleskoj? Nije zato što su ljudi u Engleskoj glupi, nego zato što je to manje bitno, ne uči se u školi. Što više vidite knjige, što vam više okruženje govori da je čitanje važno – to bolje! Ja sam odrasla misleći da je čitanje kreativno, a prirodne nauke sušti suvoparni fakti. Ali ni to nije tačno, moramo promovisati kreativnost i u matematici, fizici i svim tim poljima. Nećemo rešiti sve ljudske probleme ako samo rešimo problem (ne)čitanja, to mora da ide ruku pod ruku sa celokupnom edukacijom. Ako se vratite u 15. vek, obrazovan čovek je mogao da zna sve. Postojalo je veoma malo knjiga. Sada postoji toliko mnogo informacija da je to nemoguće. Ne možemo očekivati da će svi biti okoreli čitaoci, ali volela bih da deca vole čitanje jer ga danas doživljavaju zdravo-za-gotovo, jer svi to rade.
Foto: Arhiva Aha magazina
Kako su dela Astrid Lindgren uticala na vas?
– Pipi Duga Čarapa je za mene bila fenomenalna heroina. Nikada nisam bila „prava devojčica”, a nisam se tako ni osećala: uvek sam bila jaka i čvrsta, nalik dečacima. Zato me je Pipi oduševljavala, ona je devojčica a ipak nezavisna i slobodna, a to je retkost u književnosti. Što je najbolje, ona nije u agoniji zbog toga, ne pita se da li je ispravna osoba, ona je samo to što jeste – sa ocem piratom i konjem u jednoj ruci, ona radi šta hoće – potpuno je slobodna. Ona je lik veći od života, pa nisam govorila da bih želela da budem Pipi kada porastem, to bi bilo kao da kažem da bih želela da budem Popaj (smeh). Ali, knjige koje čitamo u detinjstvu uvuku nam se pod kožu i u glavu, otvore nam oči novim mogućnostima. Pipi je otelotvorenje mogućnosti da devojčica bude jaka, i to ne samo fizički – sa konjem u jednoj ruci. Zanimljiva je priča o prepisci između izdavača u Francuskoj i Astrid Lindgren, kada su knjigu prevodili za francusko tržište. Francuzi su izneli mišljenje da nema logike da devojčica drži konja iznad glave i pitali su Astrid da li smeju da promene konja u ponija. Astrid je pisala nazad da smeju to da urade ako prilože dokaz da malo dete može da drži ponija iznad glave. Svidela mi se ta priča zato što mi je pokazala da Astrid i ja imamo sličan smisao za humor, ali takođe i da je ona sama snažna osoba. Kada sam došla u Švedsku, saznala sam i da je bila veoma politički aktivna, uključena u borbu za prava životinja, kao i za dečija prava. Njen uticaj je vodio ka tome da se ozakoni zabrana telesnog kažnjavanja dece. Pisala je „Ako želite nasilan svet, budite nasilni prema deci.” Astrid nije ostavila samo knjige, već i društveno-odgovornu politiku i primer za to kako možemo da koristimo naš glas. A to je ono što pisci rade, mi imamo glas. Ako bih mogla da biram, odabrala bih da živim u njenoj senci.