U Almati sam proveo nekoliko sedmica 2005. godine i tada sam je opisivao kao usahlu lepoticu sa nekoliko nevešto urađenih plastičnih operacija. Ovaj put najveći grad Kazahstana bio je u punom sjaju! Preobratio se u modernu metropolu – grad svetlosti, infrastrukturno potpuno uređen, sa jasnim simbolima koji ukazuju na bogatstvo ove države. Tada smo mogli samo da naslutimo kako izgleda prestonica Astana.
Čarinski kanjon je kompaktnija verzija kanjona Kolorada ali i dalje potpuno impresivan. Iako nisam nenaviknut na lepote prirode, ovde mi je nekoliko puta zastao dah.
Ka granici sa Uzbekistanom smo se uputili vozom, koji je narednih 10 sati tutnjao po savršeno monotonim stepama južnog oboda Betpak Dala pustinje. Aršinom je teško obuhvatiti ovu zemlju – od zapada ka istoku se pruža u dužini od 3000 km, kao od atlantske obale Francuske do Moskve. Domaćin vagona je bio i njegov suveren vladar. U prvi sumrak je dnevnu uniformu zamenio večernjom, namestio noćne zavese, prigušio svetla, ponudio vrelu vodu iz samovara, a potom komandovao počinak. Mir u vozu su remetile samo bezbrojne teretne kompozicije sa kojima smo se mimoilazili.
Tik uz granicu nalazi se varošica Žibek Žoli, u prevodu „Put svile”, pa nam nije bilo čudno što se u Uzbekistan može ući samo peške – baš kao u kakvom karavanu.
Tekst: Dr Mlađen Jovanović
*Deo putopisa iz Aha magazina – oktobar / novembar, X broj, 2016