” Najviše se dajem životu. Više nego umetnosti! ” Rade Šerbedžija

 

Verovatno najpoznatiji Ličanin na svetu (rođen 1946. u Buniću), pored Tesle, Rade Šerbedžija u svojoj sedamdeset prvoj godini, izgleda sjajno. Godine su, kako kaže iluzija, pa sebe vidi kao sedam puta dete od deset godina. Sa blagim osmehom i šeširom koji skriva njegove nežne plave oči, ušetao je skromno u lokalnu kafanu Ravnog sela, u kome se održavao Festival debitantskog filma, kao reditelj debitant. Od kada mu je umrla majka Stana, poeziju više ne piše, a i dalje se u njegovom glasu čuje žal, kada ga pitaju zašto mu otac nije pogledao ni jedan film ili predstavu. U jednom trenutku bio je najveća glumačka zvezda na prostorima bivše Jugoslavije, a onda su došle devedesete kada je izgubio sve, prognan mržnjom a naoružan samo ljubavlju svoje Lenke, kao u američkom snu, dolazi do filmskog obrata i počinje nov Radetov život superstara. Iako je osetio sve dobre i loše strane umetničkog života, on i dalje detinjim duhom veruje da je teatar magija koja osmišljava stvarnost, zato sa suprugom Lenkom ovih dana kao i svakog leta poslednjih 16 godina, priprema novu premijeru u svom teatru Ulysses i bira fotografiju za „Gagin” čamac, koji mu je Milena Dravić poklonila nakon njegove smrti.

RadeSerbedzija-01

 

Sa ogromnim umetničkim i životnim iskustvom šta biste nam rekli danas šta su Vam godine i zrelost doneli a koji nemiri još uvek postoje u Vama od mladosti koji ne prestaju da Vas diraju? Ja o godinama ne mislim hronološki uredno. Godine su nešto što svaki čovek oseća kao svoje vreme. Čoveka od pedeset godina možete doživeti i kao iskusno i zrelo biće, ali i kao starca ako se setimo da se nekada umiralo u tim godinama. Ja bih na godine gledao ovako – čovek ili žena od pedeset godina je pet puta dete od deset godina. Naš mentalitet i patrijarhalno vaspitanje su neobični u tom smislu. Muškarci sa ovog podneblja u četrdesetim žele što pre da ostare i ponašaju se kao da imaju sedamdeset, dok u svetu caruje trend podmlađivanja. Genetika je takođe važna, jer neko uistinu ostari fizički sa 40, dok drugi nikad ne postanu starci, kao moj otac na primer, koji je doživeo 104 godine, i do pred kraj života živeo i radio vežbe koje ne verujem da može da uradi bilo ko od moje generacije.

Da li Vi i Vaša porodica danas gledate nešto od onoga sto ste snimili ili uradili u teatru? Ne, ne gledam ni ono staro ni novo. Čak me ni moj otac nikada nije gledao ni na filmu ni u teatru. Nemam želju da gledam, sem kada moram ako smo pozvani na neki festival. Od svojih filmova koliko sam ih snimio, sigurno više od polovine nisam video nikad. Čak ni one koji su bili, kako kažu pristojni. Jednostavno se ne osećam prijatno.
Proces kreativnog rada može ponekad biti bolan. Gluma je na neki način kopanje po sopstvenoj duši? Gluma jeste jedno neprirodno stanje bića. „ Površinska” gluma kojom se bave pojedini glumci, ona ne izaziva bolan osećaj. Bolno postaje kad neki glumci, umetnici koji se bave tim poslom suštinski, modeliraju svoje duše. Kada kopaju po sebi, po svojim iskustvima, po svojim sećanjima, svojim tajnama koje ne bi nikome rekli. Iz toga ponekad nastaju najbolje glumačke kreacije. To su recimo ljudi kao što je Džek Nikolson, ili oni koji su nam još bliži, Glogovac, Lazar Ristovski, Mira Karanović. Za njih možemo da kažemo da su posebni, vrlo retki umetnici.

Nalazimo se u Ravnom selu gde će Vaš film, „Oslobođenje Skoplja”, koji ste režirali u četiri ruke sa svojim sinom Danilom, zatvoriti Festival debitantskog filma. Kako je izgledalo režirati sa sinom, s obzirom na to da ste Vi pored svega i debitant u smislu režije? Koliko je to važno za umetnika da stalno ide u novu „nepoznatu zemlju”, da bi na kraju ispitao i pomerio granice sopstvene kreativnosti? Nekada je dobro, a nekada nije. Kod mene i Danila je dobro što smo mi ljudi koji imaju slične ukuse, možemo lako da se dogovorimo. Možemo da probamo sve na dva načina u najmanju ruku. Teže je dogovoriti se o kadru, jer je to nešto što svaki režiser drugačije vidi. Ja sam se zato onda povukao i prepustio njemu da se bavi slikom, likovnošću, a ja sam radio ono što najbolje znam – sa glumcima.

Ostali deo intervjua sa Radetom Šerbedžijom možete pročitati u štampanom izdanju Aha Magazina za kreativniji život!

RadeSerbedzija-06 Foto: Nemanja Knežević

Tekst: Nina Radulović

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>