Avangarda, ne kao pokret ili moda, nego kao deo bića koje je radoznalo, zaigrano poput Malog Princa, koji nas podseća da nam je svima po rođenju dat talenat za nežnost i kreativnost da stvaramo sopstveni, a njegov Drugi svet koji predano i posvećeno stvara emaniranu blagost, mir i beskrajnu lepotu. U razgovoru za Aha magazin, Kosta Bunuševac govori o delikatnom braku između stvarnosti i umetnosti, gajenju kreativnosti, predrasudama kao bolestima poluobrazovanih i lepoti žene koja ima svoju cenu.
Šta su Vaše Slike od reči?
Reči imaju neobičnu moć, sliku da napišu i da slici daju ono što iza slike stoji. Život je velika slika koja krije misterije života, reči mogu da osvetle delove života i, u retkim slučajevima, da obuhvate veličanstvo celine.
Otac ste naše avangarde, šta je danas za Vas avangardno?
Avangarda je vanvremenska forma, to je umetnik koji snagom svoje imaginacije uspostavlja stav, prenosi ga na svoje delo i delo kao takvo isijava kvalitetom i dubinom uvida, nevezano za bilo koji izum i trend. Pojava je duboko individualna i broj takvih umetnika je tradicionalno mali. Takva vrsta umetnika, po nekom nepisanom pravilu, teško se prepoznaje. Avangarda nije pokret, ona se nalazi u delu jedinke, nevezano za prostor i vreme.
Šta je danas za Vas moranje, a šta čista radost?
Moranje je stanje na koje je čovek pristao u šahovskoj igri sa okolnostima. Nekako, život se svodi na imperativ egzistencije, čiji su zahtevi ekstremno strogi, gde je svako protivljenje neprimereno, donoseći strah i neizvesnost. Sivilo egzistencije protkano je iskrama radosti, koje lako zgusnu, ostajući u tragovima sećanja. Teritorija kompletne radosti, u ovom svetu tumači se kao jalovi idealizam i svako ko je krenuo tim putem nije daleko stigao. Mogu samo da govorim o mojoj radosti, o mojoj volji, o mojoj spoznaji koja je uspela da uspostavi radosni svet, veoma lični.
Idejni ste tvorac nagrađenih TV emisija Beograd noću i Oliver Mandić šou i po tome Vas pamte kao začetnika novog talasa. Koja estetika Vas sad pokreće i koji talas je sada Vaš novi talas?
Beše to zlatni mikromomenat 2. januara 1980, kada je auditorij preko TV-a dobio umetničko delo u vezi sa šouom Olivera Mandića. Sprega Drugog sveta i ovog sveta je stvorila katarzu, eksploziju uzvišene estetike, alhemijski supstrat, umetničko delo koje je prepoznato i nagrađeno u svetskim okvirima (nagrada na TV festivalu u Montreux-u, Swiss). Odmah zatim, talas se razbio o obalu stvarnosti i postao sećanje na jednu moguću novu umetnost koja se više nije desila… Kada odeš predaleko, nema ko da te prati.
Ostatak intervjua možete pročitati u novom štampanom izdanju AHA magazina.