Janko Popović Volarić: Beograd je moj drugi dom

Miljenik publike, Janko Popović Volarić je prošao dug put od zvezde televizijskih sapunica do glumca u ozbiljnim filmskim ostvarenjima trudeći se da u svemu što radi ostane veran sebi, pokazujući nam da je gluma igra sa istinom, baš kao što je zavođenje igra sa željom. U razgovoru za Aha magazin otkriva da ga je odrastanje u atipičnoj, kreativnoj i razigranoj porodici odredilo, koliko je njegov život „dobar materijal za film“ i zbog čega je Beograd grad kome se tako često i rado vraća.

Posle  mnogo zapaženih uloga u TV serijama koje je publika zavolela, izborili ste se za filmske projekte. Čini se da taj put do filma nije bio jednostavan, iako ste imali popularnost u širokom auditorijumu. Posle odlične uloge u filmu „Comic Sans“ za koji ste dobili i nagrade, trenutno u Beogradu snimate triler. Kako se osećate u ovom žanru koji nije tipičan za srpsku kinematografiju, ovoj ekipi, na setu? 

Istina, nakon Akademije sam snimio nekoliko serija, a u to vreme nije bilo uobičajeno da mladi glumci iz TV serija snimaju i filmove. Ipak, prvu filmsku priliku mi je 2010. ponudio Dalibor Matanić u „Majci asfalta“ i nakon nje je sve nekako krenulo. A „Comic sans“ je posebna priča. Reditelj Nevio Marasović i ja smo se dugo pripremali za taj film i čekali priliku da ga i snimimo. Na kraju smo dobili šest Arena u Puli i nekoliko nagrada na međunarodnim festivalima. Među ostalim, premijera filma je bila na Festu 2018, gde je film dobio i svoju prvu nagradu, nagradu kritike „Nebojša Đukelić“, kao najbolji film regije. To nam je jako puno značilo i zbog prijema prve publike i zbog same nagrade. A što se tiče „Jedinog izlaza“, jako mi je drago da se snima film tog žanra jer ga ja jako volim, a nažalost, nije baš čest ni u hrvatskoj ni u srpskoj kinematografiji, a zanimljivo je i što je to triler iz vizure ženskog lika, što je sramotno retko, a meni strašno zanimljivo. Ekipa na setu je fantastična, ja sam povremeni gost na snimanjima i kada u svom rasporedu vidim da mi se približava snimanje u Beogradu, posebno se veselim.

Kakva je Anđelka Prpić kao direktna partnerka na setu? Šta je za Vas dobar partner u kadru?

Anđelka je divna. Znam da zvuči kao kurtoazija, ali nije. Imao sam puno partnerki u pozorištu i pred kamerama, ali retke su bile situacije kao s njom, gde smo se bez puno upoznavanja oboje potpuno otvoreno bacili u priče o likovima i njihovim odnosima, a da smo se uz to o svemu tome slagali. Takođe, milina je kada partner ne misli samo na sebe i svoju ulogu, već i na ceo projekat i sve ljude uključene u njega, a Anđelka je upravo takva. Verujem da dobro sarađujemo i nadam se da će se to videti i na ekranu.

Nazivaju Vas „kraljem sapunica“. Ono što mnogi ne znaju je da snimanje ovakvog formata zahteva neverovatnu kondiciju, brzinu razmišljanja i reakcije… Šta je ono dobro što ste poneli iz iskustva rada na sapunicama i šta je po Vama presudno da jedna TV serija ima veliku gledanost ? 

Ahaha. Da, to je bilo nekada davno. Od 2011. nisam snimio noseću ulogu u tom formatu, iako sam ponekad dolazio u serije na kraju sezone ili kao nešto manji lik. Sviđa mi se što sam se zadnjih godina mogao više posvetiti pozorištu i filmu, ali volim taj žrvanj brzog TV snimanja. On ima svojih mana, ali volim to što traži — tu brzinu, trening i daje ogromno iskustvo pred kamerama. To sam sve dobio u svojim prvim projektima i mislim da mi je to puno dalo, s obzirom na to da na zagrebačkoj Akademiji u moje vreme nije bilo glume pred kamerama i taj prilični nedostatak sam na određeni način nadoknadio u tom TV formatu.

Kako Vam izgleda Beograd? Koja mesta, mali rituali su vezani za ovaj grad? Ko su ljudi ovde sa kojima se najlakše i najlepše smejete? 

Volim ovaj grad. Već malo manje od deset godina, nevezano od posla dolazim ovde i osim Jadranskog mora, nakon Zagreba, Beograd je moj drugi dom. Imam nekoliko prijatelja kojima se uvek javim. Među njima su kolege još iz vremena AVA produkcije, Miloš Timotijević s kojim sam snimao već spomenuti film „Comic sans“, sada i reditelj „Jedinog izlaza“, Darko Nikolić, s kojim sam se sprijateljio i izvan seta…. Imam puno dragih ljudi ovde s kojima se uglavnom viđam po centru, a najviše volim da šetam kroz grad sa svojim sinom, koji od ovog leta studira u Beogradu i sa kojim istražujem dok pričamo o „velikim“ istinama života.

Da li biste i za svoj privatni život rekli da je „materijal za film“ ili više vrednujete mir i lakoću življenja?

Vrednujem ja lakoću življenja, ali nikako da dosegnem taj nivo. Jednostavno, rodio sam se u toliko šarenoj, živahnoj, nekonvencionalnoj i „veseloj“ porodici, da su se scenariji počeli događati i u mojoj vrlo ranoj mladosti, a ja sam taj niz događaja i prevrata samo nastavio. Stvarno vodim jedan buran, zanimljiv i intenzivan život, ali eto, ove godine sam napokon našao neki kakav-takav mir i živim jedan lagodniji život, kakav sam priželjkivao već dugo. Možda jednom dođe vreme da počnem da pišem neke scenarije insprisane događajima iz svog, ali i iz života ljudi u mojoj familiji jer tu je stvarno jedan bogat katalog slikovitih likova, života i sudbina.

Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Aha Magazina.

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>