U iskrenom razgovoru za Aha magazin, jedan od najvećih srpskih glumaca — Boris Milivojević otkriva da posao i uloge često ne mogu da se biraju, da ni dobar tekst nije uvek garancija da će film biti uspešan, ali unutrašnji dobar osećaj, radost stvaranja i entuzijazam ekipe mogu biti dobar pokazatelj budućeg uspeha, jer „srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje“. U bioskopima ga trenutno gledamo u debitanskom ostvarenju reditelja Vasilija Nikitovića, koji je i koautor scenarija.
Šta je ono što Vas je privuklo radu na filmu „Četiri ruže“ i kako ste zadovoljni rezultatom, sada kada je film u bioskopskoj produkciji?
Ono što me je privuklo da radim na ovom filmu je pre svega odličan tekst, odlična tema kojom se nismo previše bavili u našoj kinematografiji. Čuli ste da je snimanje trajalo iz nekoliko navrata u periodu od 10 godina i taj prvi scenario je menjan, uvođeni su novi likovi i pravo da vam kažem, kada sam film prvi put pogledao u Nišu, nisam bio sasvim srećan. Delovao je kao skoro uspeo, ali ipak neuspeo projekat. Međutim, nešto se dogodilo, Vasilije je ponovo dosnimio jedan deo, ponovo je premontirao ceo film, stvarno ne znam kako je i šta je sve uradio, ali za tih 10 godina, on nije mirovao dok nije bio zadovoljan kako film izgleda. Kada sam pogledao film u Sava Centru, pao mi je kamen sa srca, ne samo zbog sebe i svih nas koji igramo u filmu, nego zbog Vasilija zato što mu je to debitantski film i mislim da je sada to stvarno uspeo projekat. I pored manjka sredstava, uspeo je da napravi odličan film
Kako birate projekte — da li je presudan autorski tim, scenario ili nešto treće i koliko, s obzirom na veliko iskustvo koje imate i trajanje u glumačkoj profesiji, možete da predvidite uspeh filma već na osnovu scenarija i glumačke podele?
Nekad ne možete da birate. Dešavalo se da me ne zovu dugo da radim, tako da nekad jednostavno i ne možete da birate projekte, nadate se da će vas pozvati bilo ko i onda radite da biste preživeli, to se dešava i meni, a verujem i drugima. Kad mogu da biram, uvek bih radio nešto što me više zanima. Ima mnogo faktora koji utiču na to da li će neki projekti biti bolji ili slabiji. Po mom iskustvu, radio sam i sjajne tekstove gde su rezultati manjkali, a radio sam i mnogo lošije napisane tekstove, a da je rezultat bio mnogo bolji. Moraju da se pogode razne stvari da bi jedan projekat stvarno bio dobar. E sad, ako je tekst loš, onda se ekipa dogovori pa ga obrađuje na licu mesta, ako je to uopšte moguće. Uglavnom nije moguće, ali ako je moguće, onda se ekipa dogovori da napravi nešto dobro. Na kraju, sve je na nama glumcima, na realizaciji u trenutku kada se kamera upali. Tako da je to jedan vrlo kompleksan proces. Mi ovde često previđamo neke stvari, mislimo da je nešto nebitno. Ali, u stvaranju filma je sve bitno. Svaki posao, svaki korak na setu, bukvalno svaki je vrlo značajan i ako jedna karika ne štima, sve pada u vodu.
Suvereno se krećete u svim žanrovima sa velikom lakoćom igre, pa ipak Vas publika najviše voli u komediji, za koju je potrebna ozbiljnost majstora glume. Kako izgleda Vaša priprema u građenju lika?
Ja stvarno volim da se krećem u svim žanrovima i volim da se oprobam u različitim ulogama. Prijaju mi promene. Naša publika mnogo više voli komediju generalno i radije će pogledati slabiji film koji je komedija, nego neki teži i ozbiljniji film koji je ozbiljna drama. Čini mi se da nema dovoljno komedija u programu i da se ne proizvodi dovoljno, a da komičara ima. Mislim, imamo glumce, ali nema dovoljno dobrih tekstova. Kada je reč o glumačkom zanatu, najvažnija je priprema. Ono što je za mene najvažnije u pripremi, to je razumevanje. Ako mi je tekst jasan, ako mi je lik jasan u potpunosti, onda tu ima manje glume, a više onoga „biti“. Cilj glume i jeste da prikaže stvarnost, a pošto je život mnogo luđi od bilo čega što mi možemo da izmislimo, treba da budemo približniji realnosti, moramo da shvatimo šta je to sa čime se susrećemo, kakav je to lik i da ga usvojimo, a to možemo samo ako nam je potpuno jasno. Jasno u organskom smislu, ne samo psihološki. To sam shvatio igrajući jednu predstavu. Tek kad su mi cela predstava i taj lik postali jasni, tek tad sam prestao da glumim i počeo da živim taj lik na sceni — tek je onda publika reagovala, tek kada sam usvojio delo i lik.
Svedoci smo ekspanzije produkcija TV serija i čini se da je taj kvantitet doprineo i podizanju standarda i boljem kvalitetu domaćih serija. Da li gledate domaće serije i kako Vi procenjujete ono što je dobro. Da li biste neku domaću seriju preporučili našim čitaocima?
Ja ne gledam televiziju, jedino kad baš čujem da je neka domaća serija baš dobra, onda mogu da pogledam. Čuo sam da je serija „Besa“ dobra, čak i igram u njoj. Nekako sam osećao da će biti dobra videvši reditelja, ekipu, glumce. Prvi put kada sam došao u kancelariju da pričam sa rediteljem, sreo sam neke kolege glumce. Pitao sam ih da li su došli na probu. Oni kažu: „Ne. Došli smo onako.“ I to njihovo interesovanje i želja da se nešto realizuje su meni bili dobar znak. I onda kada sam se sa rediteljem upoznao, on mi je rekao sve što zna o seriji, koliko mu je stalo do ovog teksta, ovog lika i nekako se taj njegov entuzijazam prelio i na ostatak ekipe. Jer kada pogledate samu priču u toj seriji, ona nije neka neverovatna ili specijalna priča. Priča jeste životna, ali je jako zanimljivo gledati kako je ispričana. E sad, ne znam da li kvantitet rađa i kvalitet, jer umetnost nema mnogo veze sa kvantitetom. To je čudna jedna stvar, a dešava se u celom svetu. Da je industrija preuzela i umetnost, to je više problem globalog sistema. Za još neke serije sam čuo da nisu loše, čak i neke serije u kojima se pojavljujem ne gledam, jer znam kakav je bio moj osećaj dok smo snimali i ako je to tada bilo dobro, to će se više ili manje videti i u seriji. Moj lični osećaj u momentu kada nešto proizvodim mi je mnogo važniji od onoga što će posle da se prikaže. Meni je taj proces u stvari najzabavniji i najmiliji.